Нова искра

281

ства њогова променило! А дубоки уздах из ломних груди * * * као да вам дошаптава боно Фаталистичко уверење нра- Сунце већ беше зашло за ннтоме Србијине горе, а воверног Турчина: оутонске дугуљасте сепке надоше но Ада-кале и мутним — К'смет, иншалах! (Е судбина је така, Богу валовима брзога Дунава, када ме плећати Турчин на

хвала).

трошном своме чуну превезе на Оршавску страну.

На стази живота

(И. С у р и к о в)

0

бузет тугом у незнан ступам... Ишчезла светлост, ишчезли људи ; Под тугом срце удара јаче, Никаква јава да смелост буди! Ко облак црни поноћ се шири Тамно и страшно... Ни једног зрака! Бојазан тешка већ влада мноме, Од овог мира, од овог мрака.

Узалуд поглед напрежем, морим, Не бих ли звезду углед'о коју... Глухо и тамно! Очај је само Стегао срце и- душу моју. Ко путник када пустињом блуди Тражећи жудно да извор спази, Вођину залуд ја светлост тражим На овој пустој и мучној стази.

Визија једног предвечерја

Јован Ђугумовић

зпшао сам био нред кућу. Гледајући гдје природа свим богатством, које има, обасипа последњи чин дана, ријеших се да обиђом најдивније предјеле села. И збил>а, доподневна кишна поросица и периодична припека Илвнскога сунца обога/ тили су продвечерје 20. јула 1901., на нодножју Невесињске Црне Горе,') рајским величанством и тајанственошКу. Благо и свечано расположење овладало је планинскијем ваздухом. Тихи повјетарац, таласајући житно класје и разносећи свјештену планинску измирну са безброј цвјетова безбројиих шара, измамио ме је од куће и преко доста дугога бријега допратио на Брајановачу, да испи.јом чашу њезина слатког извора. Затекох лучка стада, гдје су дошла на воду. — Планинко, је ли вама овако сладак напитак ове воде ? — мећући чашу у џеп запитах иајљепшег лучког чобана, којему нечувено импонују све дражи дјевојачке љепоте, коју Бог може дати. Цвијета ми није рекла ништа, само је големи румен стида облио њено лице. За ме то није био удес. Та, сцена приказује истину

1 ) Гора у Херцеговшш.

давне моје вјере, да госту с горњом Херцеговином, која свој морал и дјевојачко достојанство равна с достојанством своје цркве, није могућо у интимни додир долазити. И дало ми је повода да почнем размишљати о несрећним лицима западпих романа и да занесеп тим мислима чисто механички нођем уз хумац, који је наткриљен високом боровом шумом, а са чијег ћу врха видјети вале питоме Еоњичке Жупо и нашу Неретву. — Чује се коњски бахат уз Квањ... Сам јастреб прозвижда изнад УтпићаКито; послије њега други, па трећи... па пети... Хуј... уј, хуј, хуј — зачу се хајка дјеце и жена испред колиба, бојоћи се зла својим пилићима. Три орла, која већ четврт сата крстаре над Цриом Гором, падоше у јеловину — знак да у планини има леша. — Еј, пријатељу, брато, комшија, путниче, Србу, еј брђанине! Хајд' напријед, на ову лијеву путању, ићи ћемо заједно! — Зар си ти то, драги мој Миљко! Идеш из млина, а? Е, баш хајдемо кад си тн. Гастоварићош код куће мливо и учинићеш ми љубав: ићи ћемо на горњу чесму на Зараће. Дуг ћу ти вратити у први светац: читаћу ти „Слободијаду" владике Гада, да се научиш мрзити више Латине нб Турке.