Нова искра

— 282 -

— Ела, мој Јоване, мени је мило чути — изговори јако задихан, јер су га умориле стрмене стране од два сата хода. И коњ је стењао нод тешким теретом и отпухивао на ноздрве. С њиме заједно вратих се брдом испред Лалове колибе; он сврну кући да благослови дом хлебом, а ја право на Зараће да чекам свог Невесињца, који ии обећа доћи. Дан нагиње на се. Вријеме од своје љепоте не губи ништа. Без пб муке попех се на Зараће и иосматрах божанство мога села. Мисли су моје стале, али љепота његова говори, да је овдје негда био храм Венерин, коју су могли само пјесници Италије да одмаме на своја питома поља и сачувају је у сјенкама паранача. Опијен тим ириродним сјајем своје драге планине, гледао сам њено површно благо, нијесам ослухивао да чујем јаук и осјетим бол њезина станозника, коме су, кад је показивао своје највеће јунаштво, убили вјеру; кога су, кад је показао истинско ираво на слободан живот, осудили на смрт — на неизвјесност. Мој најдражи брат доведен на праг агоније.... стоји: спријечеп му повратак у живот, у свијет, међу људе, а он презире смрт.... И ја то нијесам осјећао, ни о том размишљао! Еад су ми се „Ортисова Писма" отисла из руку и пала крај мене у здравац — причаше ми мој Новесињац Миљко — тад се над Црвњом почео дизати кишни мрак. Корине су то иредсказивале прије по сата, гомилајући се над његовим врхом; било је и црвоних — све ја то нијесам видио, јер је нада мном већ господарио сан... Сијева!... Тутњи небо и земља!... Као да хиљаду и један гром пуче, зајечи васел,епа, гора и до.... Ја се тргох, бијах самро од страха; ногледах, кад мој Невесињац нешто крпи на себи. Још с нас не бјеше сунце прешло. Црвањ, као ц прије неколико тренутака, мрачан и оквашен малопрешњим даждом. Окренух се на другу страну, мало се умирих и опет — заспах... Сад видим само свијетлост и тајанствену тишину. Преда мном Невесињско поље, свето и топло као њедра Провиђења. На Црвњу се појави Пекина застава. Као за трен ока његови стотињаши прекрилише поље, најодушовљеније поздрављени од народа, који их ту чекаше. — Живио Пеко! ти узвици народне војске проламаху оближњу дубраву и поље. — Како нас раепс-

реди Пеко: било на десно или лијево, или на исток или запад, ми ћемо ићи! — тако говораху сви: и војводе и Црногорци и Херцеговци, који ту бијаху... Осјетих нечију руку на рамену, ја се окренух: пред собом угле-' дах човјека. Његова спољашњост бијаше неприродна појава у нашим горама. Као јутрос да је похарао палачу Мљетачкога дужда и понио његово одијело, тако обучен бјеше. Показујући руком на Пекину заставу, прве му ријечи бијаху, којима ме ослови: „Све једно им, неће имати среће! Више једна годана рађа њихових непријатеља, него се родило Италијанцу од првог сата његова робовања до његова васкрса. Запамтите!" То је само рекао и већ је спреман био да иде. Поздравивши се са мном, остави ми у руци парче папира. Јако ми бијаше тешко, дах ми у прсима заста, нешто ме поче гушити и с великом муком могох дићи к очима посјетницу, на којој прочитах име: Гарибалди... Пробудих се, јер ме већ мој Невесињац дрмусаше руком но прсима, упозорујући ме на ноћ која се на нашу планину почела павлачити. Још ми говораше, да је учостао лавеж паса, да нијесмо далеко од звјеради. Небо је било ведро. Ја сам устао и мене није било страх, јер је мој Миљко у правом смислу ријечи био Невесињац. Одмакнувши неколико корака напријед спазисмо гдје низ Црну Гору силазе, гушећи се у сузама, двије чобанке гонећи иред собом малени чопор коза и оваца. Њихов бони плач са испрекиданим јецањем тужно је одјекивао планином и давао монотони значај тој јулској вечери. Дошавтаи ближе њима сазнадосмо, да им је вук тога дана заклао четири козе и двије овце. Гледајући њихове сузе, ја сам гледао истинске сузе своје отаџбине и осјећао праве јаде њезина робља. Чутае се у селу пијевци, и мој Невесињац послије поздрава; „Лаку ноћ!" — изусти: „Опет ће се вријеме предеврпти" и оде на коначиште у Попратни Дб. Морао је преноћити уз тор свога стада, јер су сви изгледи, да ће те ноћи на хајван звјерад нападати. Ја сам отишао на редовни конак у кућу свога доброг домаћина Љубе. Страшно сам био огладнио... Кроз по сата иа пољу је била иомрчина: није се видјело ни небо ни земља.