Нова искра
— 283 —
Јесење вечери (астрономска скипа)
осле оних жарких дана јула и августа, наступила је нека свежина у атмосФери. И на самоме небу наступила је промееа у положају појединих звезданих фигура. По дивноме плавоме своду разасуле су се многобројне звезде, те га красе као неки тајанствени вео. Кад погледате на то чаробно звездано небо, зауставите мало свој поглед на ономе месту Кумовске Сламе где се она раздваја у две гране. Вашу пажњу привући ће једна од најлепших звезданих слика нашега севернога неба, која личи на крст, а стари народи дадоше јој назив „Лабуд". Она лебди над нашим хоризонтом читавих девет месеца, од маја до јануара. Та звездана слика „Лабуда" прикуила је у себе највише врло интересантних и чудноватих прилика небесних. Тамо се крећу хил>аде светова, од којих Кумовска Олама изгледа као нека светлуцава пољана. Тамо су се појављивала изненадно нека чудновата сунца, која су људи могли и голим оком посматрати по неколико месеца, па их је носле нестало тако, да се ни телеекопом нису више могла смотрити. Тамо су пронађене звезде са неким необјашњеним променама, за тим двострука и многострука сунца и још неке прилике. Поред разноликих интересантних ирилика што их има у тој звезданој слици, има једна звезда у њој, на коју врло радо управљају своје дурбине сви који воле да посматрају небо и његове призоре. То је звезда Албирео. Наћи ћете је на доњем крају крста, коме је звезда Денеб на горњем врху. Албирео није од оних сунаца која привлаче пажњу својим сјајем и која ее гледаоцу показују као неисцрпно огњиште светлости и топлоте. То је једна од скромнијих звезда треће величине и кад је просто посматрате, не видите ничега необичнога на њој. Али како вам величанствене призоре открива она кад је ногледате кроз дурбин осредње величине! Пред вама се указују два величанствена сунца необичиога сјаја: једно је жуто као злато, а друго је
плаво као саФир. Ништа канда ннје лепше, него за време тихих јесењих вечери гледати у тај тајанствени свет тога далекога звезданога пара. Довољно 1'е да само једним погледом разгледате остале звезде „Лабудове" и уверићете се, да их има иначе много сјајнијих од Албиреа, али је оно, управо његов пар, много занимљивије. Проучавањем и жутога и плавога сунца Албиреа утврђено је, да је то њихова права боја. Она зависи од хемијског састава њихових атмос®ера и материја од којих су састављене. Тешко је се стишати од узбуђења при помисли, да је то лепо плаво сунце Албиреово нека -планета, која се сада развија и спрема, може бити, да једног дана постане колевком неког човечанског рода као наш што је. На тај начин проучавање двојних звезда, као и осталих грана астрономских у опште, помаже нам да схватимо бескрајне разноликости што их природа развија у васељени. Замислите само да се нађете на једној нланети коју осветљавају сунца жута, плава, нурпурна, зелена, бела и т. д. како величаиствени морају бити призори у силету тих разнобојних светлосних зракова!... Ми уживамо у руменилу зоре када нам озари источно небо, дивимо се величанственом прнзору запада кад се Сунце спушта испод пурпуриог хоризонта. После олује и непогоде веома нас пријатно забавља онај величанствени лук, дуга од седам боја; радо посматрамо и игру оветлости по пределима високе атмосФере, која : се показује у оним круговима и оградама око Сунца и око месеца, када нам се по некад чини да видимо по неколико сунаца и месеца, за тим у облику крстова и стубова од светлости и т. д. Све те појаве, од најотрашнијих до оних сићушних преливања у капљици росе, узбуђују нас и очаравају нас, а међу тим све оне имају један исти узрок: светлост сунчеву. А шта ћемо рећи кад неки свет осветљавају многобројна сунца различите боје ? Како тек тамо морају бити величанствене зоре и сутони? Ко би могао и замиелити какве игре светлости уживају становници оних незнаних светова? ироФ. Ј. Михаиловић
©■пг-
-4Ц Дивтићи (рес]у1е у прози. џричице, и^дресије)
-
Ја чекам ноћ.
-Н
кћ чекам, па кад трава засузи и цвеће уздахне, ја поднесем њој наборано чело своје. Добра и милостива ноћ! Свежим дахом својим хлади она уморну главу, лечи сажежене цветове и искидане струкове и подиже изгажену траву, док њена сјајна чеда болећиво погледају земљине сироте. Она, мудра и добродушна ноћ, привуче за тим материнским прсима уморне пријатеље своје и,
милујући их хладним рукама, отвара њине груди и купи отуд јад, са срца скида сумњу, еа уста јаук, на челу боре гллди, у оку сузе утире. — Красна ноћи, чекам те. Само, зашто нас свагда иревари она ленолика зора, што со полако навирује изнад брда, поздрављајући нас умиљато ? Она, дволичница, пријатељство и са даном води и отварајући му врата показује нас освежене добротом твојом, окрепљене и одморне. А он, ох! пакосник, товар брига, болова и обмана баца