Нова искра

— 258 —

Дошавши до жељеног мјеста обје застадоше. Дјевојче баци с рамена овећи шал, разастрије га по трави и ту спусти болесницу. Затим и само сједе поред ње и спустивши јој руке на кољена гледаше је дуго, погледом пуним и љубави и сажаљења. Видиш, како је овђе лијепо! — проговори болесница, прикупљајући шал око себе и разгледајући унаоколо. — Видиш како је иза кише све оживило... Ето... и мени се чинп... да сам иекако јача и... лакше ми је... пуно лакше... — Мирише липа, па ми се ирси шире од мириса, — додаде дјевојче полугласно. — Да ми је овакије' неколико дана, чини ми се опоравила бих се и могла бих радит', — опет ће болесница лакше, некако забринуто. — Варем нешто да радим па да олакшам Јови... Затим погледа према вратима и уздахну: — А њега још нема! — Нема га, — потврди и дјевојче. — Два дана и двије ноћи ваљда у послу. А мени необично без њега... — Не бој се... Брже ће доћи!... — Ја бих волила да се и не одмиче од мено. — А како би се хранили, како би живили да он не одлази и не зарађује ? — запита дјевојче живо. Од његове зараде и Крилавина млијека и живимо. Болесница се замисли. — А Крилава је болесна? — запита. — Има три дана... — ПГгета!... Онако добра крава!... Па оиет погледа према вратима. — Ех, кад бн Јово дош'о! — рече снуждено. Зажелила сам га... Дјевојче се насмија. — Ти ваљда говоршп о њему, — дочека заједљиво, — к'о да сте се ј&ко вјенчали... Вазда ти криво, ако ти не броји зубе... — А што теби смета, ако ја говорим о њему? окоси се болесница, гледајући је пријекорно. — Ео ми има ближи од њега?... И шта је ако смо вјенчани прије три године?... Зар се само првије' данаволи?... Он ми је драг, драг, драг, дражи сада него икад!... Што старији све то дражи!... Сух, подмукао кашаљ прекиде јој говор и она принесе јаглук устима, као да би га хтјела тим зауставити... Пошто се искашљала, погледа на јаглук, а оно на крају му румени се кап крви као зрио морџана. Она га брже боље гурну пода се, да не гледа крв, и опет се окрену сестра. — И... још да ти кажем, — настави тише, заморено, испрекидано, узвијајући раменима и тешко дишући: — мени се бш чини, к'о да смо се јуче узели... Чини ми се к'о да није давно било, кад сам била ђевојка, па ми он долазио под пенџере... Знаш, да је његов виноград био под нашим иенџерима, а он у виноград до-

лазио сваки дан... Оједне нод смокву, прекрсти ноге, па испија ракију и мезетише грожђем... А знао је лијепо и у тамбуру ударати... и удар'о је тада... иа да сам имала срце од камена не бих могла одољети, а да, не потрчим, не размакнем завјесе на пенџерама и не погледам га... Тад сам га засипала цвијећем са ненџера, а ои се бац'о на ме јагодама грожђа и говорио ми... Ах, слатко је говорио, иа сам била к'о омађијаиа и нијесам се знала одмакнути од иеиџера, све док се он сам не би подиг'о и крен'о низ виноград. Изморона толиким говором она отпочину мало и док је једном руком чупкала траву, другом је миловала сестру но образу... А лина је мирисала и ситни цвјетићн крунили су се са грана и, попут снијежних нраменова, треперили у ваздуху и снуштали јој се на косу и на хаљине. — Била сам му нлахо драга, — поче опет, пошто је одахнула мало и прибра.и се: — и с тога није мог'о ни чекати пуно, него се брзо вјенчасмо... Па какав лп је био након вјенчања!... Бољег ђувегије ни једна жена на свијету није имала... Чини ми се да сам зажелила и од тице млјека, донио би... Овега ми је доиосио и љубио ме, љубио, љубио... ех... И она одмахну руком. — Слатко ли се живило оида! — уздахиу. — Па и мене је волио због тебе, — брзо уиаде дјевојче, купећи са траве ситне цвјетиће, гњечећи их међу прстима и, кашње, миришући у длапове. — Чим је умрла мајка зар ме није уз'о себи у кућу?... Па знаш ли кад сам се оно разболила, како ме његов'о, чув'о, трошио на ме!... Боловала два мјесеца, а он вазда трошио, све док нијесам оздравила... Златан је он... — Златан... Меден! — шапатом потврди болеспица. Па се окрену вратима и радосно ускликну: — Ах!... Ето га!... И, као дијете какво, пружи обје руке према плећатом, стаситом, крупном човјеку, тридесетих година, који се баш појавио на вратима и, снажно луннувши каиатом, закорачио у авлију. Лагапо, гегајући се, пође он према болесници, носећи руке на широко као да су му сомуни под пазухом, и лијено климајући великом, тешком главом час на једну час на другу страну. Био је уморап и тешко дисао, бришући широким рукавом кошуљиним крупан зној са мрког, сунцем опаљеног лица. И коса му је била знојава, па се залијепила за чело, а кошуља му на прсима мокра, као да је из воде извадио. Дошавши близу болесиице он само махну главом, нружи јој своју велику, широку руку и сухо запита: — Кдко си 1 ? — Добро... Како си ми ти? — запита она смјешкајући се на њега и мјерећи га погледом нуним топлине, њежности. — Шта си радио до сад? — Шта сам радио ?.. Нијесам сједио, — окоси се он отхукујући и окрећући главу у страну. — Видиш, да сам знојав, а ти још питаш: шта сам радио!...