Нова искра

- 257 -

Број 9. Београд, еептембра 1906. Год. VIII.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Нретплата и све што се тиче администрације пгаље се Р. Ј. Одави&у, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

иригае липа. Први зраци пробуђеног сунца, које ее почело помаљати иза плавих, гаестоглавих, каиенитих брда, гато се, опрани кигаом, свијетле као да су преливени растопљеним стаклом, заплели се у грапе Дшр њезине, међу жућкасте јој цвијетове, па ПКрШ се преливају, клизе, и раздробљени, исЖ пресијецани, као преломљене сабље, падају на свилену, мокру траву, да исугае, иснију сву ону росу гато се разасула по ситном лигаћу и блиста се на њему као сузе на трепавицама. Миригае липа, па јој се јак, опојан, влажан мирис осуо и раширио по свој авлији, те залијева и окађује читаву куКу и сав комшплук око ње. А миришу и руже, засађене у крају авлије, мирише босиок испод уских, тијесних, окрханих пенџера, изнад којих се наднпјела стара, маховином обрасла, полутрула стреха, на чијој ивици уздигао се гиздавИ пијевац и, клепећући крилима, кукуриче из свега гласа. Ове некако освјежено, иодмлађено, весело! Све мирише и пјсва!... Чак и врапци некако несташнији, живљи, слободнији, па безбрижно чаврљају и скакућу испред куКњег прага, као пркосеКи оном дјевојчету, што је двапут излазило на врата и, као гаалеКи се, махало на њих рунцем да их растјера.

Дјевојче је било невелико, мргааво, бледуњаво, са кукастим раменима који се готово издигли изнад главе, упалих прсију и кривих кукова, низ које су висили крајеви дебелих, дугачких плетеница. Изгледало је дјетињасто и ако му се навргаило пуних осамнајест година. ГонеКи врапце увијек је застајало на прагу, поцупкујуКи и вртеКи се на пети; затим је трчало у собу и отуда се чуло како ситним, танким, негато промуклим гласом живо црича о нечему, смијуКи се и тапгауКи рукама. Кад се троКи пут појавило, није било само. Водило је једпу жену, негато старију од себе, која му се наслањала на раме и, непрестано стењуКи и уздигауКи, с тегаком муком корачала. На први поглед могло се познати да су сестре. Жена је била јога блеђа и мршавија. Образи нреливени танком румени, упали јој, јабучице искочиле, усне поблијодиле, нос се утањио, а очи, велике, крупне очи утонуле под ниско, улупљено чело и чудно, необично горе. ОслањајуКи се о сестру непрестано је застајкивала и држеКи се сувом, танком, увелом руком за прси, мукло кашљала. Говорила није пишта нити што питала и само је гледала под липу, као да је хтјела погледом премјерити: колико јој још треба иКи?... Видило се, да је једва чекала да тамо дође. Ту је желила отпочинути. Под липом