Нова искра

— 306 —

Из рукописа Јована Јовановића Змаја — саопштио Д -р Лаза Станојевић —

'аш онога дана кад сам добио у рукс 28. број „Бранкова Кола", у ком су одштампане неке " Ј успомепе моје на Чика-Јову Змаја, наиђем међу својим артијама на писмо и песму, коју јо мој незаборављени и добри Јова посветио мени и мојој жени пригодом наше 25-то годишњице, од кад смо се узели. Ево и писма и песме. У Београду 16/28 окт. 1893. Сребрни моји, Лазо и г-ђо Марто! Тек јуче, роз! Гезкип, дочух да је Баша брачна веза добила још једну, сребрну, карику.

Важан је то дап у Вашем животу, којем се мора обрадовати сваки Ваш пријатељ. У колу искрених честитача, кад нисам могао бити нрви, донустите ми да будем заврћколо. И ја молим бога великога, Милог бога, кујушдију старог, Да на Вама свој ремек покаже, Све што Вам је данас среброгкано, Да претвори све у сухо злато. Сретни, здрави, дични, задовољни Дочекали и златних сватова!

То Вам жели

Стари Чика Јова

Рихард Вагнер и модерна уметност (П. Коњовић) (НАОТАВАК)

7. Узео сам у овој студији Чајковскога као представника руске умотности онога новога кола, које је потпуно нримило уметничку реФормацију Рихарда Вагнера. Међутим, кадгод је реч о Вагнерову великом делу реФорматорском, има се већином на уму музикална драма, и с тога ми ваља нагласити, да тежшпте рада у Чајковскога баш није у музикалној драми, у опери, него да се оно, а поготову и сва снага његова талента, огледа нре свега у његовим симфониским творевинама. Према томе чинило би се, да ће симФоничару Чајковском бити ближе Лист него Вагнер. Но држим, да ће тачније посматрање без тешкоће опазити, да Листов утицај на симфониско дело Петра Чајковскога нијо ни близу ономе Рихарда Вагнера; Лисг беше, рекао бих, песник неке нејасне, нарочите, своје романтике, и његов утицај нашао би се можда у симфоииским појемама Чајковскога. И ако споменух да је у Чајковског јасно изражена каракеристика народног руског духа, ипак ваља рећи, да се у њега налази једна црта која га потпуно разликује од осталих музичара о којима је овде реч; он је најаристрократскији или, још јасније, најсалонскији. То не иде у прилог његове уметности, али то бешо једна, па и данас је, од оних квалита, што су Чајковском и његовој уметности отварале врата у „више кругово". Он је у истини отмен. Ретко је ко умео да пише тако елегантан валс, као Чајковски, а у коликој је супротици ритмика и сав темпеременат рускога мотива, а тај је наскроз изражен у томе истом Чајковском, са типом немачког једноликог валцора, њихове без сумње најкарактеристичније игре.

Али та отменост, елеганција у стилу, није, држим, ни близу оно што ће Чајковскога уметност да предаје новим генерацијама, нити је у томе погодба за популарисањо његова дела. Онде где он скида са себе, или се дајбуди не обзире на ту отменост, где напушта салонске „мелодије" а узима јасне и изразите теме и мотиве, где се све богаство и сложеност његове ритмике развије и бије као пулс младости, онде ми стојимо нрема уметнику, који продиро у најинтимније закутке наше душе, и онде нас он упознајо с оним болима и радостима, у којима је стварао своје дело, и које ми еад осећамо како бију кроз наше нерве. А том и таком уметношћу постаје Чајковски уметник свога народа; кроз његов ритам осећамо ритам рускога духа, као што кроз душу Достојовскога видимо руску душу; његови мотиви објављују нам се као оне примитивне, вечито несме широких степа, за којо руско срце толико осећа, а које и нас неодољиво привлаче. 8. По Доветој Симфоиији Бетовеновој миелило се, да је завршен симфониски култ, и да чиста инструмонтална музика нема више услова да се развија. То се мишљење у толико више могло да држи, гато романтичари П1уберт, Монделсон, Шуман, Шпор не уносо у симФОнију нове енаге, не обнављају је. Они се везују за Форму, и у њу стежу сву своју мелодичну инвенцију. Али мелодије бегае и сувише. Сва се музика, сва се уметност претворила у мелодију. Из опера талијанских, ма са кога краја света долазиле, орила семелодија; из песме, коју је скрушено иратио клавир, вила се мелодија; из дн-