Нова искра

— 307 -

Куђа у Нишу у којој јк стаповло пок. Стеван Сремац

струменталних композиција, нарочито из концерата, чула се и опет мелодија. Све је било мелодично, светло, као ведар иролетњи дап; у нашој души је плима и осека, бура нас заноси и после ње осетимо тек и ведрину и свежину сунчана дана. Ми не сањамо вечито, па ни мелодија не може вечито да траје. Долази за тим Верлио и он нам даје, управо васкрсава мисао програмпе музике у симфонији. Чисто тонским комбинацијама стварао је Берлио појетску садржину, програм. То јејош више издвојило тонску уметност од чисте, апсолутне музике, која хоће искључиво тоновима да прикаже унутарњи свет песников, да нас уведе у духовност, у којој су уметникова осећања, по оној Шопенхауеровој речи: (Ие М(шк 181; с1ег Аиб(1гиск јепег А11§е18%кеИ;. Програмну музику, која више рачуна на асоцијацњју мисли него на акцију чустава, прихвата уз Вагнера и Лист, с тим уверењем, да се у овом правцу има уметност да развија. Међутим колико је то психологаки нетачно, сведочи појава Чајковскога, као симФоничара У својих шест симФОнија уноси Петар Чајковски толико чисте, кристалне музике, толики иптензитет осећања, да он управо обнавља симФонију, ослобађа је карактера класицизма, оевежава је духом слободним, животом који свугде око нас струји, даје јо.ј своје рођене крви. Био сам на неком нопуларпом концерту, где су у истом програму свиране обе РаШ1одие. Бетовнова Пета и Чајковскога Шеста. Прва је отпочела, друга је завршила нрограм. С-то1 је најјачи молски акорд, али нигде није толико силан као у Бетовповој Петој. Погружено слушам те тонове, као што сам скрушено стајао пред Сикстинском Мадоном, или као што ме обеснажаваху тонови Велике Вахове Мисе. Такав је велики Бетовен у тој симФонији : али кроза њу струји друго доба, доба велико, али за нама и далеко од нас. Колико контраста и колико конгенијалноети опазих, између Бетовна и спмФоничара Чајковског, кад со разлише звуци из Шесте великога Руса. Гле нашег бола, наше крви; кроз осећање трепти свест о ефомерности нашој према печему великом, непролазном, божанском. Као да је из свију нас ишчуиао Чајковски оно најинтимније, најдушевније,

проткао сво.јим великим духом; на слио у ту своју величанствену песму без речи, у своју Шосту СИМФОНИЈу. 9. У симФОиији Чајковски јо далоко од Вагнера, изгледа да долази у директпу супротицу с њиме. Ти контрасти разумЛ.ИВИ су с тога, што Вагнеров уметнички посао пада, безмало, искључиво на музикалну драму и што га је то и у чисто инструменталиој музици одводило ирограмном схватању симФоније ; но издеђу драматскога рада Чајковскога и Вагнерове уметничке делатности имају воћ далеко узрочнијо везе. Главни рад Чајковскога у опери огледа со у његовој „Пик-дами" и „Оњегину". Придружимо лн овима „Сњегурочку" Некрасова, за коју такођо Чајковски пише музику, видимо, како он тражи деликатну садржину у дотадањој руској књижевности и зауставља се нарочито на Пушкину. И по принципу Вагиорову, узима Чајковски пре свега добру драматску грађу. ТБеговој природи, нарочито његову отменом стилу, одговара време рококо-а, госпође и госиода са перикама, или девојке у ампирима и њихова нежна чуства. Чајковски је имао волико, осећајно срце, и у својим оперским драматима преноси га на главне и симпатичне чиниоце. Колико простим и неизвештаченим средствима уводи нас он у прву сцену „Оњегина"; мотив од нека четири тона приказује нам сву величанствену простоту и осећајност душе Татјанине. Па трагични Ленски и његови врели тонови пред смрћу! У Чајковскога се нарочито испољава иаклопост трагици, и у таким изражајима он је нарочито снажан. Сва та јачина у трагичном, све то црнило, да речем, развија се као сутон над жалосном „Пик-дамом". Колико је елегантан и у стилу истински у куплету Трикета у „Оњегину," толико је дојмљив, тежак у шансони старе гроФице у „Пик-дами". Још вазда је слушам као некакав вечити одјек прошлости. Ако игде може бити речи о тоиском утицању на представе боја, то би се музици Чајковскога могло приписати, да их изазива цело вече. Кадгод слушах „Оњегина," ваздух ми бегае пуи иеке нарочите, драге топлине, проткан руменилом, час јачим час блеђим. „Пик-дама" угасита, мрачна, а ваздух све као да стежо груди. 10. Кад је реч о Чајковском, нећу а да не дотакнем његову инструмеиталну музику у оиште, и ако ту његов одношај према Вагнеру губи значај. У својнм чисто инструменталним композицијама Чајковски је највипте и потпупо евој. Као у симфонији , тако и овде значи он великога. уметника, који своме доба отвара нову перспективу и води га новим путовима. У већини његових инструменталних композиција огледа се ирототип оне руеке школе, коју је он створио и која се данас све то јаче развија. Погрешно је мишљење, да је Глинка творац руске музике: народпу уметност руску у модерном обичају ствара Чајковски. Он, с Григом заједно, диже инструменталну модерну уметност на висину иа коју је некад класицизам Хајдиа, Моцарта, Ветовпа подиже.