Нова искра

— 810 —

чаробним велол, нод којии смртап човек није у стању да 1е спази. „Који пре стигне к мени, тога нек усрећи пољубац мој!" Оданде са Истока, са оног ведрог, вечито зеленог предела, приближује се јак, висок човек снажним корацима нрема хумцн... На лицу и паметним очима нацртало је искуство мирну свест, која је из њих провирала. Ваљда је био трговац или сеоски грађанин? Онај други долазно је са другог краја Фантастичнога Истока. На свежим, руменим образима и ведром, високом челу блистао се зрак генијалности. На раменима имао је свој алат од струна: лиру. Идеална појава, сањалачке очи и безбрижан расиоложај душе му казиваху да је несник. Обојица се већ приближаваху хумци... ОнаЈ са одмереним, брижљивим, једнаким корацима, овај нак с детињском радошћу, као оно несташна срна. Срећа у себи кличући једва чекаше изабраника свога са истакнутом наградом... Далеко је већ заостао од циља озбиљни и иаметни онај човек... док је млађани несник већ достигао био бусениту страну хумке... Кад — али... један леп, летњи лептир залепрша крилима својим над песником... Ојајни лептир, блистајући се у тисућу боја дугиних, вазда је облетао око замишљенога и генијалнога младића. Гле, ту је чудновати, потпун сјај лета! Не, није. На таквом ремек-делу природину не може срце остати немо. Овамо слнром! И дотакну се струна њених... а из дубине грудн зајеча посма... о срећи... о љубави, младости, чиј је слатки мед сада сркао и јечаше песма све док се варљиви лептир не изгуби у даљини плавичастог свода небескога... И немо, упрепашћено стајаше песник. Онај други јо међутим стигао мети и добио пољубац Срећип — а јадном неснику не остаде друго, само узнемирено, с прошле радости залутало срце... А Срећа., која је била предвидела младићеву безбрижну забаву, обрисала је сузу са свежег јој, песташног лица... Панчево.

нревео: Милан Ј1. Поповић.

Признање. Ти си била моја носледња илузија. Редовно се опет врати с тугом моја болећива чежња кад би ме оставили свн они што су тебе мрзили, што су ме одвајали од тебе, Ти со јавиш у том гласу лепша но икада, да окравим своје залеђене сузе и да осетнш моје стегнуто срце. Ја не видим ништа друго до твоје очи, ја не осећа,м ништа друго до твоје погледе. Па ипак ми смо непознати познаници, ми смо пријатељи по имену који се само виде у пролазу и у сретању. Али ти си остала у моме животу као слика из нових дана, кад је небо било насмејано и чаробно, кад је било прво пролеће. Пролеће те је доносило са нрвим љубичицама, сретасмо те у летње вечери кад је царовала пуста осама и пресићеност живота. Са болеспим осмехом младости нспраћала си јесен а зима ти иружала чари што миришу на сузни опроштај и умор сањања. И ако си била увек далеко, улазила си слободно у најинтимнији кут мога живота. Нисам те понекад због тога волео, јер ииси хтела да разумеш ни један мој поступак, ни један мој корак. Али умела си увек пружити онолико радости, одушевљења и заноса, колико је иотребно да се душа не пресити; умела си да се нојавиш са једним погледом и једпом речи, колико је потребпо да одржиш чежњу и жудњу, радозналост и сећање. Остала си код свију пас иста. Губила се лагано твоја лепота, али су остале исте твоје очи, неразумљиве као и твоје жеље. Кад сам те мрзио, жолоо сам да те видим. * Одлазе дани без тебе, на је тако необичио. Досадно ми је ово спокојство, ово пусто и празно време. Све што је било потребно, постаје сентиментално; све што је било одушевљено, постаје дотињасто. Кад нам опет дођеш, ти ћеш све вратити како је пре било. И још једном бићу онакав као што сам био када сам веровао да сам срећан. Доцкан је да ти признам шта си мени била, али, у сећању на тебе, заиисујем при крају свега: Ти си била моја последња илузија... — мир.