Нова искра

— 315 —

новероватно, ко бајаги наивно нризпање млађе кћери о љубавној корееподенцији е учитељем музике, и новратак Оимин, који га окако мотивигае: „Не бих ти онростио, али не могу да издржим!" Објашњоње је и овог пута изоетало. Снми је одмах пало у део да мирн Тому с породицом, коју је мало пре терао из куће и која је већ била погала незнано куд. Измирење успева и Сима га утврђује рочима: „Свет је зао пријатељ! У света, видито, има речи ама нема срца. Милост еветска тежа јо но дугаманека рука; свет никоме нијо назндао кућу, а разорио јеете. Него дете ви, како сте и били, дете, дете..." У знак покајања потеку и сузе, а да би пдила била потнуна, долази — тетка Каја еа Марком... У домаћу хронику уноси ее иов запие: „...љета господњег наиђе у нагау кућу свет и опустогаи све и разори... И нанеее на кућу зло и невољу и ерам". Покугаај Томин да кућу еаевим затвори од света, разбија се о Симии савет: „Не иде то бага ни тако!... Не можега ее ти бага тако оградити од света. Родио си ее у свету, па, хтео не хтео, морага и живети са светом!" Еад јога Стана помону, да ће евет мислити да су иолудели, Тома пита Симу: „Симо... да ли ти велига да ће то свет казати?" Еад му Сима нотврђује, Тома очајно уздише, сломљен је, аобеђен. Вар само зато гато је то Сима рекао ? А колико је то оправдано? Последњи говор Томин (са рампе, непосродпо публиди) износи дубоку веру његову да Свет једе свој хлеб а води туђу бригу, да Свет ругаи миран и тих живот... И поред свега тога 'Гома ноново отвара свој дом и позива Свет: „Дођите, наређујте, раепоређујте, управљајте, чепркајте, разривајте!" Ако су муке Томине од Света биле праве муке, овакав свргаетак комада иде у бајке, а ни по чему у роалан живот ма које породице. Завргаии говор Томин и ако би, изгледа, требало да личи на снојни такт музичкога ЕоМо (јер је јога Бен-Акиба рекао „Све се понавља!"), он у овом драмату омагаује циљ и смета уепеху целине. Еао гато се види: до потребног ее регаења није догало. Узрок је томе, како миелим, погрегана поетавка из које је поникао цео развој комада. Први чин (и ако то изгледа) ни по чому није регаење питања: какав треба да .је однос према Свету? Оамо у елучају када би нрви чин доиста био најбоље регаење тога питања, довођење свега у то исто стање (реч је о овом комаду) било би потпуно оправдано. То је писац, по евему изгледа, и еам осетно у току рада, па је на трећи чин, природни свргаетак првога чина, морао дадати и четврти, јер је врло добро опазио да овакав крај трећега чина не би био никакво регаење постављеног ироблема. Еад овом додате да г. Нугаић у комедији највећу пажњу обраћа ситуацији, место да јо сконцентрује на личности, онда ће јасно бити загато консеквентност акције и у овом делу страда због тражених и намештених ситуација. С тога се и може поуздано казати, да се комад „Свет" може овако одиграти само на позорпици, али ни по чему и у животу. Вато г. Нушић и но нише комедије карактера, и ако их наше другатво изобилно нуди. И ако изгледа да је овај суд огатар, не треба заборавити да се он тиче г. Нушића, дакле не каквог почетника којему би овакав рад на част служио. Од г. Нушића имамо права захтевати ствар несумњиве вред-

ноети, а због тога и дужност да у сваком његову драмату и луном тражимо сво чему ее можо замерити. Јозик је у овом делу много чистији него у ма којем досадашњем г. Нушићеву раду. Представљачи су, како је комад био подељеи, употребили све еиле да писцу обезбеде уснех. Незахвалност Томине улоге савлађивао је г. Тодоровић на пуну част свога уметничког имена. Режија је, према пишчевим одредбама, била врло добра, и ако би, поред неколиких других детаља, бнло нотребно да „сала" буде десно од публике, те би се у другом чину, ириликом уношења новог намештаја, најлепши комади могли уносити у ту собу. Иначе се у овој кући из гостинске собе кроз „еалу" иде у кухињу. - к.

У славу Јовану Стерији Поповићу О стогодишњици Јована Стерије Поповића, прослављеној септембра о. г., г. Павле Поповић, професор университета, држао је у Вршцу овај говор:

Господо, Министаретво Просвете и Универзитет Ераљевине Србије, које уетанове имам част овдо застунати, свесрдно поздрављају проелаву стогодигањице Јована Стерије Поновића. Некада је овај књижевник, чију свотковину ви данас приређујете, господо, био мање цењен него пгго заслужује. У извесним књижевним круговима, онима којн су раније у критици водили прву реч и стварали јавно мигаљењо, постојало јо, за књижевнике ирве поле XIX века, једно мерило које није било ни сродно ни тачно. Поштујући велику реФорму језика и иравописа која је у том периоду кренута и извојевана, ти су кругови игали сувигае далеко у том погатовању, и узоли цеиити заслуге појединих књижевника не према чему другом него еамо према заслугама њиховим у тој реФорми. Вигае је књижевника неправодно оцењено на тај начин; нага Стерија можда најнеправедније. По том мерилу, нагало се да је Отерија човек етарога нравца, конеервативац, непријатељ реФорме или бар не пријатељ њен; да је, у најбољем случају, еклектнчар који жели да помири оба правца, старији н новији, али никако није Вуков човек, помагач и апостол његов, како јо, веле они, имао бити. И но томе мерилу, наравно, ни оцена Отеријииа књижевиог рада није била повољна. Нигата, међутим, није било нетачније од морила које је овом приликом употребљено. Отерију није требало тим мерилом морити. Отерија је драмски песник, а откуд тада у драми може бити старога и новога нравца кад Стерија ирви почиње драму? Стерија је драмски пееник, а какве везе има вредноет једнога драмскога пеоника с питањем о језику и правопису? Стерија је драматичар а не граматичар. Вредност његових драма не зависи од правописа у којем су писане. Еарактер Лахапов неће бити ни боље ни горе оцртан тиме што ће иза имена његова доћи или отпасти „дебело јер". Заблуда је била