Нова искра

— 329 -

Три дана никога нијс примао, ни с ким није хтео говорити. Обманутс надс лсглс су као Шара на његону душу. Он сс томс пикако нијо надао. Њега да нреварс, њсму да нодвалс код толиких обећања — то је нешто нечувено. Он им је служио, оп јс био готов да буде веран као псето, па га грозно преварише, срушише у блато. И то баш онда кад се није надло, кад је био најјачи, кад их је могао уценпти и нагонити!.. Алн нека, нека. Данп су унапред. Видећс како јс бсз њега, како он још уме учинити оно што хоће. Него... На првом акту што му дође под руке, он се нотписа не „Томо" него „Тома". И то му би мало. Устадс одмах, приђе прозору и загледа у Вардар. У рукама држаше „Св. Саву" на вратној тробојној траци и замахну да га баци, те да с њим заједно утоне у Вардарске таласе и све оно што је с њим везано. Али се ппак трже, с неком претњом мрдну главом и одмаче се од прозора. Ко зна, можда ће још кад требатн... Паметни л.уди па све рачунају! Евет, неисе, неисе...

У кући бившега администратора Велешко-Дсбарске епархије велика журба. По свим одајама, кујни и дворишту шарена гомила света таласа се и снује без свакога реда. Цигани у једном углу дворишта отежу пссноеие наше оријенталске мелодије, а иијана момчад вичу н галаме до урнебеса. Свадба је. Архимандрпт Тома удаје своју кћер за Бугарипа. — Зашто, аман? — Зашто? За патриотизам! — одговара архимапдрит. — Хе, знам ја побоље од вас, с кога Фаћам зајце. Један Србин повише ће биднс, зашто ће му речем на зста: хајде Србин да биднеш н — ће бидне... Салте ако ја имам ће®. 0, а тој — бсзбели. Кој па нема ћеФ за тој? Зар ја? Хе... Његова пак Гиздана још мање разбира шта је онај за кога полази. Јер кад би је когод о томс запитао, она би одмах сузнла зенице, спустила трепавице па ђаволасто испод њих прострелила и махнула замишљено облом ручицом својом: — Неисе, де! Она је већ једапиут у животу своме имала погрешку да о том иромнсли, нремда не баш озбиљно.

Једном ју је отац нежно ногладио по црвеним образима и рекао како ће се момци грабитн за његово чуие, чим се опо назове митрополнтовом ћерком. Али се сад Гиздана и за то каје. Архнмандрит изишао на балкон у свечаној свиленој раси са „Меџидијом" и „Св. Савом". Са лица му сс чита више горде љутње и освете, него тихе родитељскс радости. Појавише се и сватови, са цнком н вревом. Нскн издижу у вис чутуре н пију са безобразним здравицама на адресу невссте. Други се ухватили у читаве колоне и махнито поскакују по неравну помосту. Оркестар из два-три ћеманлије, зурлаша н дахиреџија отегао некакву турску севдалипку. Од сватовске се гомилс брзо одвоји чаушбуклијаш, нагло и безобразно момчс, приђе до врат.ц рашири руке, заустави сватове и махну буклијом. Он заповеди да сватови запевају „ону". Песма грану: Бре леле, Ленче-то, Дека ти је попче-то? Срби се скаменише, а сватови ударишс у грохотап смех и вриску. То беше она несма, коју су Бугараши обично певали кад би понове и Ленчине симпатије биле на страни њихово противпика. — Дома ми није попче-то Сама си седим на чардак. Убаво Ленче гидијо Ће дојдеш мори у бакча? Оти си како јабл'ка Јабл'ка леле Тетовска, Па да те фанам да гризнем: Да умрем — век џаба да ти је. Ој, Ленче мори, гидијо Ој, леле поповска гумријо ! Архимандрит се лагано окрсну на другу страну, као да ништа није чуо. — Иепсс, неисе. Кроз недељу дапа дође му оставка. Он потниса да му је саоиштено, одгурну од себе „Св. Саву" па се налакти и иешто промрља л>утпто. Да јо знао латински заиста бн рекао: аћ еззе, а<1 песебзе. Али место тога нз његовпх уста се чу врло значајно и јако наглашено: — Евет... иеисе!.. Гр. Божовић