Нова искра

— 887 —

0. Коваљевски Ловци

Поче да се хвата сумрак, а коњи су ишли иолако.... У један мах стадоше сасвим. — Но, ио, што сте се иоплашили? викну на њих Тихонић. — Сад је већ близу. И он их онет крете напред, али кроз пет минута коњи опет стадоше. — Изгубили су снагу, невоља је то! — узбуђено рече Тихонић. — Ништа не можеш учинпти.... Толики су сметови.... Нека се одморе. Коњи постојаше мало, а Марија, Ивановна, сасвим утучена, није већ знала шта да говори. — Како ће сс, Тихонићу ? Та ово је страшно! Ах, Господс, Воже мој! — већ је готово шапутала она. Тихонић је ћутао. Деца су такође ћутала и само су плашљиво погледала испод својих марама на суро небо које се кроз мећаву видело. — Мора да је ту близу и Сума — рече на послетку Тихонић — три до четири врсте. Доћи ћемо како било. Коњи постојаше па опет пођоше, али нису игали ни десот корака, кад со предњи коњ зари у снег, поскочи, а за њпм и задњи коњ упаде до трбуха. — Шта сад да се ради? очајно рече Тихонић. Кулаш се сасвим заплете у штранге и леже поребарке. — Е, е! Шта је сад? Но! — повика Тихопић и удари га бичем, али оп још дубље оде у снег и очајпо онусти главу.

Тихонић сиђе да га откачи и нодигне. Дуго се борио с њим мрмљајући нешто и вичући: — Но, но, лудаче! — Напослетку којекако разгрпу снег око њега и подиже га; за тим се опет врати на бок, седе и иотера коње. Али они пођошо два корака на стадоше. Тада обадва Андреја Тихопић јако удари бичем. Они нојурише напред, али уједанпут кулаш пропаде негде у сног, а за њим и задњи коњ упаде до трбуха. — Ах, ђаво да вас носи! узвикну у страху Тихонић. Он није видео добро где је пао нредњи коњ, зато што се сад било сасвим смркло п што је у том тренутку вејавица била тако јака, да се нстшта није видело. Видео је само, да је предњи коњ пао у неку јаму или Ј а РУ г У • — Несрећа, Марија Ивановна — рече он очајно несрећа! Бога ми, још ћомо овде заноћити !.... Кулаш је упао у јаругу. — Шта кажега ? уплашено упита Марија Ивановна, која се сасвил подала вољи Тихонићевој и која је седела јако замотана у своју бунду. Она устаде и погледа напред; али ништа није видела сем леђа Тихонићевих, који је силазио с бока. Н»ега нестаде у мећави и Марија Ивановна само чу речи: — Но где си запао, ђаволе ? Дуго је грдио и викао Тихоипћ, али ништа није могао учинити. Кулаш сав завејан снегом, батргао се у дубокој јарузи; било је немогућно извући га одатле. Напослетку простаде да сс бацака и умирп се без икаква