Нова искра

— 838 -

знака живота. Тада Тихонић махну на њега руком, пресече му штранге и поче да гура напред само задњега коња. Али и задњи коњ се не нокрепу с места; он такође паде, дубоко утонувши у снег и очајно управи у њега сво.ју смрзнуту губицу. Тихонић га ухвати за узде, за тим га ошину бичем, али се он не покрену, као да га је издала и последња снага. — Несрећа! — рече опет Тихонић, пошто се и сам јако измучио. — Шта да радимо? Троба ту да ноћимо, Марија Ивановна, ништа нам друго не остаје. Еоњи су сасвим стали. Бар кад би жпвог створа срели на нуту ? Алц нема никога! Ово је нека казна! Од рођења нијо ми се овако што догодило! Он затурн капу на потиљак, обриса чело и дубоко уздахну. — Чак сам се и ознојио — рече он. — Кулаш је упао у јаругу. — Ето ти сад.... А овај неће нп тамо ни овамо. Трсба да испрегнем, Марија Иваиовна. — Како да испрегнеш?! — рече Марија Ивановна, не верујући у оно што је он говорио. — Па тако, врло просто. Шта да радимо ? Ви седите у санкама, а ја ћу иснрегнути дората. Вашто да со смрзава у снегу? А кулаша не можемо извући. — Молим те, Тихонићу, — сасвим унлашено рече Марија Иваиовна — како да га исирегнеш ? Та ми ћемо се смрзнути овде. Треба што пре да дођемо до Суме. — И ја бих волео да дођем, али видите, сад не можемо стићи. Погледајте колики је снег, ни пут се не види. Морате да преноћите овде. Шта да се ради? — Тихонићу, то је немогућно! — једва нроговори Марија Ивановна. — Избави нас како знаш, овде су деца. То је немогућно. Тихонић ућута и премишљаше нешто. И Мари.ја Ивановна се умири, очекујући гата ће он да каже. — Ево шта, Марија Ивановна — поче на послетку Тихонић тврдо н одлучно — ви морате седети овде, а ја ћу ноћи сам до села. Стићи ћу како било. Мора да није далеко. Три до четири врсте, а и мање, ја по јаругама нознајем. Ако дођем до села, избавићувас! Не можемо, ваљда, сви да се мрзнемо овде. — ПГта? Шта? Тихони^у! — још се више унлаши Марија Ивановна. — Како ћеш ти нас оставити овде? Ја се бојим. Забога, пе удаљуј се никуда. Вања, чувши уплашени, готово јецави глас своје маторе, и сам ее од јодан пут јако расплака. Тања се заилака за њим. — Друго иам ништа не остаје! — продужи Тихонић. — Ја сам не могу иишта учинити. Коње тр ба подићи. А шта могу ја сам ? — Можда ћо се задњи коњ како било нодићи и извести нас — речо Марија Ивановиа. — Покушај. Могу нокушати, али узалуд — рече Тихонић /I иоче иоиово нокугаавати да дигне коња. Али ништа не учини. Тада, сасвим малаксао, дође опет санкама.

— Не — рече он — само ћемо горе учинити, Марија Ивановна. Ја ћу одмах испрегпути коња, јер вас је сасвим немогућно извести одавде, за то што су около сметови навејали више појаса. Опет бисмо пали у јаругу; ту бисмо се сасвим зарили. И 'Гихонић поче испрезати задњега коња; с муком га испреже из руда, подижо га и окрете према санкама. — Сад — рече он, привезлвши иеирегнутога коња за једну руду — Марија Ивановна, ви морате остатн овде сами. Само ћу вам ја иреврнути санке и направићу од њих као кућицу, а вн са децом седите под њима. — Шта, Тихонићу, шта кажеш? — рече уплашено Марија Ивановпа. — Како ћеш нас оставити овде у иољу? Мећава и олуја ће нас сасвим закојати. Ми ћемо се смрзнути. — Смрзнути со ноћете — мирно речо Тихоннћ нод санкама ћо бити топло. Само да вас како вуци не осете. Кажу, да их има овдо неред Суме... Али Бог је мнлостив. — Вуци! — узвикну Марија Ивановна. — Вуци! Како ћеш нас оставити. Но, Христа ради, не остављ&ј Н8 ј С. Али Тихонић је већ није слушао. Но говорећи више ни речи, он приђе санкама, ногама разгрну снег поред њих, за тим пређе с друге стране и поче их окретати. — Ти ћеш нас изврнути тако, Тихонићу! — повика Марија Ивановна. — Ако Вога знаш, остани с нама. — То је немогућно, Марија Ивановна, смрзнућемо се овако и ми и коњи! — одговори Тихонић. — Него ви седите са децом иод санкама. Сиђите, а ја ћу вас покрити. Санке се нреврнуше, а Марија Ивановна скочи са децом у снег. — Треба прострти кожу, којом су нам ного биле иокривене — рече она сасвим расејано — биће хладно да седимо на снегу. — Добро, добро, то може — рече Тихонић и поможо Марији Ивановној да скине овчју кожу и да је нростро под санкама. Озго метнуше још сламе и сена. Марија Ивановна седе и намести децу, а Тихонић иреврну на њих санке. — Је ли добро ? занита он за тим. — Је ли топло ? — Јесте, али је страшно загушљиво. Тихонићу, ако Бога знаш, откриј нас. — Смрзнути се нећете, само нека мони Бог да да нађем нут. Бог нека је с вама. Он је милостив. — Вуци ћо нас нојести. Христа ради не остављај нас. — Не бојте се — мрачно одговори Тихонић — не бојте се, ноће вас појести. Ево вам још и мој каФтан додаде он, скинувши се и гурнувши под санке своју хаљину. — Биће ми врућина, кад идем. И он нође. За тим, за сваки случај, баци сена коњу, нривеза слободну руду за саике, нре него што ће од њих отићи, а на руду привеза свој појас. Он јо знао да ће мећава још више завејати санке и Марију Ива-