Нова искра

— 380 —

новну са децом, и за то, да би их носле нашао, он је као знак подигао горе руду еа појасом. — Нека је Христос с вама! — викну он и пође но снегу, како је он мислио, правцем за Суму. III. И Марија Ивановна остаде сама са децом усред степе, у којој је беснела мећава. Опа је у почетку сва дрхтала од хладноће и страха и само је притискала себи децу. Али постепено она се умривала. А и гата је могла да ради ? Једно јој је остало: да се смири и да трил.иво очекује шта ће да буде. 11од санкама је било топло, и Марија Ивановна, наместивгаи се угодније у дну њихову, била је готово уверена, да се са децом неће смрзнути. „Најгоре, гато можо бити — мислила је она јесте то, гато ћу нреноћити овде, а сутра ће ме наћи и спастп ме. Ако ме нс нађу сутра, опда, прекосутра. Мајка мо ипак очокује данас; ако не дођем, узнемириће се. Ми смо зацело запали ту негде недалеко од пута, а тако исто и од Суме..." Ове утешне мисли дођошо Марији Ивановној у главу тек онда кад је осетила топлоту под санкама и кад су јој деца заспала и тихо и равномерно дисала нод својим бундама. Али кад чу Фијукањо ветра за санкама, она се опет узпемири. „Ако нас заиста вуци нападну, штаћемоондарадити?" И језа је прође сву при самој тој помисли. Али пекако Марија Ивановна је била уверена, да се то неће десити и она није хтела ни да мисли на то да су вуци онасни. Она отвори корпицу са лепињама, које је понела мајци на дар, извади једну лепињу и поче да једе. „Кад се деца пробуде —- мислила је она — даћу и њима по лепињу. Кажу да је добро јести, кад је хладно." Међутим мећава је на пољу још трајала и по нокад бесно јурнувши на санке све их је више затрпавала снегом. Марија Ивановна је погађала, да су санке сад с поља биле готово сасвим .завејане, и то ју је радовало. „Нека, нека нас затрпа... ми ћемо живети овде дандва, а за тим ће нас наћи" — мислила је она. Она је ослушкивала и коња, који је био привезан за руду, али коњ се ни мало нпје чуо, као да је нроиао негде. Марија Ивановна се наслони на санке, изговори неколико њој нознатих молитава, за тпм се помоли Вогу својим речима и затвори очи. Неприметно задрема и са свим заспа. Она се пробуди од изненадпог ударца по глави. Као да су се санке кренуле напред и удариле је својим дном. Марија Ивановна отвори очи, подиже се и чу за санкама неки необнчни шум. Као да се тамо уједао међу собом читав чонор паса или као да су некога клали или гана парчета кидали. Марија Ивановна, разрогачивши очи, слушала је један тренутак. Клање, цикање, неки страшнн лавеж, рикање, комептање, све со то сливало у неки наклени гаум који на зло слути.

Марији Ивановној се подиже коса на главп; она је и даље седела, не крећући со, као окамењена гледајући у таму укоченим погледом. Санкс со више не нокретаху. Њих као да је неко гурнуо само за иола аршина по дубоком снегу, где се још дубл,е зарише. Деца се покронуше на мајчину крилу, али када их она покри по глави, опет се умиришо. Страшно уједање и дрека вукова нродужавала се напољу за санкама. Сад је тек Марија Ивановиа разумела у чему је ствар. Било је јасно, да је цео чопор вукова напао на коње и сад их међу собом делио. Поред самих санки чуло се цикање, лавеж и уједање, а и даље, где је коњ лежао у јарузи, било је то исто. Марија Ивановна ие дишући слушала је и очекивала свој крај. Одмах, одмах ће вуци папасти и њу са децом и расгргнуће је. Она се није покретала п слушггла је. Два вука су се уједала норед самих санкп, а један је чак и ударио о њих, али је одмах цичећи одскочио. Марија Ивановна никако није могла одредити, колико је времена нрогало од када је чула вуке, који су међу собом делили коње. Да ли је прошло пола сахата, сахат, два или више? Али у један мах све се утиша, само је ветар дувао и Фијукао над санкама. Вуци су се зацело уплашили од нечега и разбегли се. Прођо још око десет мииута, а иад санкама се разлеже човечји глас: — Ах, мати, Царице небесна! Шта су урадили? Заклали ми коње. Марија Ивановна пијо веровала својим ушима. Срце јој тако закуца и загреја се од гласа, који се разлегао тако близу ње. Хтела је да се подигне, да повиче од радости, а-ли није могла, него боз сиаге паде иазад, на дно санки. Вило је јутро. Свитало је. 'Гихонић је довео неколико сељака из села Суме са лопатама у помоћ учитељици и њеној деци, али кад виде да су вуци оба његова коња растргли и појели, он се скамени. Све његово богатство било је изгубл.оно за једну поћ. Он очајно закука и заплака се — А где је учитељица? питаху га други. — Где је учитељка са децом? Где су санке? — Ах, Господе Воже! — расејано понављаше Тихонић, никога не слушајући и ништа не чујући. Несрећа! Права несрећа ! — Марија Ивановна! 0, Марија Ивановиа! повика он напослетку, пришавши санкама. — Јеси ли жива? Шта је с тобом? Али ништа се н'е чу као одговор испод санки. Тада их сељаци нодигогае. Марија Ивановна лежала је у несвести држећи децу на крилу. Деца су спавала. — Жива јо — рочо један од сељака.