Нова искра

— 347 —

Хенрик Ибзен"'

мрт Хенрика Ибзена донела јс ове године многобројној литератури о овом великом норвегаком драматичару читав низ етудија посвећеиих проучавању његових радова. У еамој ствари, од ових иосмртних прилога не може се ништа очекивати, јер јо књижевни рад Ибзенов завршен био на неколико година нре његове смрти, те поеледње године његова живота ие донесогае ничега новијег у његовој производњи. Ибзен је редак, можда јединетвен пример књижевника, који је знао, на неколико година пре смрти, да пигао своје последње дело. Своју последњу драму „Када ее ми мртви пробудимо" назвао је епилогом, те је поуздано и методски завршио своју литерарну делатност, као што .је поуздано, без изузетка и методски, у сваке две године штсао ио једну драму. Последњих гаеет година живота био је болестан, а духовна му смрт наступила је много раније од Физичке. Али и ако је Ибзен био у довољној мери проучон и оцењен још за живота од еветске критике, ипак је тек сада могућно неиристрасно говорити о његову значају и утицају. Док су се појављивале његове нове драме, Ибзен као да је све хипнозовао својим мрачним гласом, који је будио слободу, али у исто време и мучио душу објављивањем неумитних закона у животу. Тек када му драме ночеше продирати у склоп културног живота, било је могућно погледати и њихову унутрашњоет, и издвојити у њима генијалног уметника од оспореног мислиоца. Сада када, су све његове драме скристализоване у сазнању културног човочанетва, могуКно је поставити и мање или више одређено регаити питање: У чему је Ибзен велик? Одговор је ноуздан: Ибзен је генијалан уметиик. Одметнути ученик старих Француских драматичара, сасвим је преобразио технику нозоришне уметности. Одбацио је све е®екте, сву „техничку уметноет", сву извегатаченост старог позоришта — и драматска уметност подмлади ее новим животом. Све је на сцени постало неочекивано, просто, неуметничко, а у иети мах необично сложено и магијеки Фантастично. Типови и карактери старог позорпгата ишчезогае; јавигае ее људи, евако лице постаде органска целина у својој нојави. Позорницом овлада етварноет, а погодбе етарога позоригата утонугае у прогалост, беху изобличене и унигатене. Ибзен их замени не реализмом, не истином живота, већ својим синтетичним даром, завргаеногаћу евојих творевина, лицима индивидуалним до чудиости, до дивљачности. Уметник Ибзен велик је јога и атмосФером својих творевина духовном напрегнутошћу радње: сваки доживљај у његовим драмама дубоко се душом осећа, душом која се бори еа законима живота. Генијалност је Ибзенова бага *) Извод из расправе Г. Брандеса »Неппк Иззеп«. »ГНе Тл^ег!1(;иг*, ВагЈ-МагкапН, ВегНп, 1906. —

у томе гато уме да представи хипнозном силом дуол изме^у воље и еудбине. Мрачна хипноза бије из свих његових драма, те као владалац дугаа уводи људе у нодземност духовног жнвота, у мисаоне рудокопе, нз којих вади најблагороднији метал — истину човечје дугае. Слика рудокопа најбоље символује уметноет Ибзенову. — Свака њогова драма може послужити као пример за уметничку величипу Ибзенову. Узмимо ето: „Розмерехолм". Гледалацје хипнозован већ од првог момента, чим му ее почне приказнвати унутрашња историја оба живота, гато теку, како изгледа, у пуно.ј хармонији, — а у унутрагањој борби сваки би од њих да преовлада својим ногледпма на живот. Ова хипноза не оетавља гледаоца све до нобеде духа одрицања и ослобођења. Тек после уметника Ибзена долазн Ибзен мислилац који је узбудио човечанетво својим нокренутим питањима. Једно време нзгледало је да ј.е јодан од правих учитеља човечанетва. Он је био покренуо нитање, које је суштина сувремених захтева — и у животу и у творачкој мисли — нитање о личности еаевим супротно законима заједнице. А затим, улазећи у смисао индивидуализма, осветлио је трагичну борбу између воље и закона духа. Резултат његова нроучавања индивидуалне творачке области беше учење о слободи. Ибзен јо задуго изгледао као пророк нове слободе, која руши погодбе старог битисања и основе старо наравственоети. Породица, буржоазно понггење, љубав, материнство, све што беше основ старога поретка, непогатедно се подцењивало у име нове елободе, до које ее долази разним путевима : естетизмом („Хеда Габлер"), самосазнањем индивидуалности („Нора") и. најглавнијо, у имо победе духа који чисти и који је узвишен над ронском вољом етрасти и инстипкта. Реалист Ибзен еа својим покретом против погодаба етарог човечанства долази, у својој жудњи за слободом, до највишег идеализма, до величања победе жеље над ствариошћу у области слободо и узвишености духа, неостварљивог на земљи. Две најлепше Ибзенове драме — „Грађевинар Солмес" и „Розмерсхолм" — где дух, који облагорођава, доводи жељу собом проевећену до радоети и слободе неостварљиве на земљи, доводи до подвига који се завршује емрћу. Па ипак, и ако је Ибзен оеветлио тежњу сувремених душа за тражењом вигае слободе, — ииак се ие може назвати учитељем елободе. У његовим драмама осећају се изрази протестантског морала, макар и у том гато је у њега аскетизам увек светлост која нобеђује елободу страсти, а и гато се принцин идеалне елободе и принцин нивеларног демократизма увек нреплићу у чудну противречност. Детерминиста, који је написао „Авети", објављује мистичну победу воље над стварногаћу у „Солнесу"; судија друштвене непрпведноети, у