Нова искра

исто јо кромс ноиријатсљ домократизма; рушилац иаравствоности волича Росмора, понријатеља весолог живота, аностола одрицања. Сво ово противиости у идојама Ибзенових драма уметнички објављу.ју трагизам живота, али идеал слободо пије тим створен. ГТород слободе има у Ибзена још један, рекли бисмо, одређенији идеал истина. Главко је знати шта со хоће, пе илашити се разголићавања дунЈО, бити веран својој истини, бити мученик II,ен. 'Гакво је, изгледа, учење „Бранта" и других јуиака Ибзеновнх. Али ни за ово питање нема Ибзсн дсфинитивних решсња. Он изобличава лаж, као кумир живота слабе гомило, у „Дивљој патки," али он у њој оцртава читав ред људи којима јо ствариост само у уображењу и који не рачунају са објективпом истином, као да је она ниже од њих. Такви еу у њога сви идеалисти и сањалице — од Пера Гиита до Солнеса и Хилде. Објашњење ових идејних противности сасвим јс иросто. Ибзен је разумео савремену душу, одгоненуо противонсти, које су њен трагични закои, и рекреирао ту трагедију као ирави и велики уметник. Од њега, нрсма томо, нијо ни потребно тражитп одговора. У сво.јим ндејним замислима Ибзсн ннје био творац истине која управља животом. За карактеристику Ибзена, као уметиика, веомајо занимљива најновија расправа Георга Врандеса, која је објављеиа на месец дана носле Ибзенове смрти у серији литорарних монограФИЈа „ОЈе Г11ога1иг". Брандес јо приказујо личности Ибзеновој и иеихологији његових творевина. Више нег ико други Брандес јо аукторитет за овај случај. Брандсс јо знао Ибзопа н био му друг тридесет и пот годипа; први је номонуо љогово име у литоратури, први је познао јевропску публику с њим и постао апостол његове славе. Брандес и сам помиње ово у својој расправи са оправданим поносом. Можда јо Брандесова главна заслуга, као литораног критичара, баш у томе што је први схватио величипу двојице људи, још довољно иепризиатих, али који већ стекоше светску славу .— Ибзена и Ничса. Брандес је друговао са обојицом и културном свету скреиуо пажњу на њихову духовиу силу - по као једиомишљепик, не као помоћник, већ као објектпвни оцењивач њихова талента. У току дугогодишњог познапства са Ибзсиом, Брандес је био у могућности да нроучи његов карактер у множипи нрилика и случајева. Сав тај прикупљеин исихолошки матсријал иотврђујо да је И'бзеи уметник, али пе учитељ који је дошао са иовим откровсњима. Главна јс црта Ибзенова карактера, по Браидесову мишљењу, нотпуно, до оригиналностн досегнуто, скоро дивље одсуство добродушности. Он .је стално размншљао о животу, али га је избогавао, био јо воома одбојаи у попашању, није се смејао. Браидес прича читав низ аиегдота о његовој дивљачности. Од када је ностао знаменитост, Ибзен није ннкога нримао.

Праидсс нрича са хумором о ручку, што га јс приредио Ибзену на молбу ноколиких умотннка и дама, а у том броју и једпе глумицо. Али већ после прве здравице Ибзсн је ночоо стављати непријатне примедбе. А кад је, носле тога, један од гостију, по жељи глумице и у њено име, захвалио Ибзену за дивне улого из његових драма, Ибзен га оноро прекине, рекавши, да је он стварао људе, а о улогама н глумцима није никада мислио. Може со мислити какво јс расиоложењо настунило после ово слављениково оштрино. Па ипак између свију ирисутних само Ибзеи није примотио забуну у друштву, — јор је после тога захвалио Брандесу за указану почаст. Најкарактеристичније јо, што он ннје иикмко опажао какав јо утисак учинио на госте. Ибзен, као и многи други велики уметници, био је егонст: он није нримећавао оио који су око њега, није имао никаквих објективиих осећаја. — Субјоктшшо јо био, у иуној мери, осетљив према ствариости, све јо видео, одгопетао, предвиђао и уносио у своје уметничке творевипе. Али, изузимајући односе према својим творевннама, он људо пије ни примећавао нп волео. Ибзеи јс живоо без љубавн ирема људима. То се јасно оиажало из свега што се дотле знало о Ибзену, — а то нотврђује и сведок његова живота, Брандес. Мислило сс да је Ибзон апостол анархизма, да се буни иротив друштвених уређења у име слободног човечанства, коме закон нећо бити дуг, ного љубав. Али и у основи анархизма, као теорије о будућем царству добра, ложи љубав ирема човечапству н вера у његово стварање у облаети добра. Ибзои велича само оно, којима су жељс већо од живота и који обарају корене што их везују за ствнрност. Људе, којима су корони у животу, ои осуђује. И баш то, што се у свом лшвоту понашао према људима у најбољем случају равиодушно, а већииом иоирнјатељски и с мржњом, одговара његову литерарном обличју. Брапдес објашњава Ибзенову мизаптропију увредама, које је осећао у одзнвпма о својим творевииама. Није никако опраштао својим земљацима што му задуго не призиаваху заслуге. Али, најзад, п то доказујо, колико је Ибзен био човок томперамента, а но мудри нстраживалац иетине. Све јо у њему субјоктивио — сво осветљава самим собом и својим односима прсма животу. Врло јо занимљиво, у расирави Враидссовој, иричање о нсихологији Ибзеиова стварања. Свн његови производи у вези су са личним доживљајима; сви њоговн ликови узети су из живота, а нроцес њихова уметничког уобличавања необично је занимљнв. Податци, што их саоиштава Брандес, у многом су одлнчна тумачења и објашњења. Он нрича, како се силно озрцава у Ибзеновим производима његово суиарништво са Бјернсоном. Бјернсон је млађи од Ибзеиа, али је врло брзо стекао ошпте признање и славу, а као човек много је ближи разумевањима иајшнрих кругова. Н тгурени врач Ибзен није наилазио на одзнв, него је био, како Брандес каже, „бледи месец ирема супчаном сјају Бјерисонове славе".