Нова искра

— 851 —

Лугарска Долина у словеначкој Штајерској

Рихард Вагнер и модерна уметност (П. Коњовић) (ОВРШЕТАК) израза главна карактеристжчна црта италијанске, а рекао бих и романске музикалне способности, њихова меломанија. То је ®акт нада све занимљив, па и ако би овај моменат, опажајући га психолошки и физијолошки , захтевао дужу и дубљу студију, ипак хоћу да нагласим ту разлику у темпераменту расе, која нарочито упада у очи с тога, што видите да мелодика у њих потискује и ритмитику, тај ваљда најјачи елеменат музичке творевине. Та особина биће да је разлог, гато се уметност талијанска — од доба класика па овамо — развија потпуно једнострано, и док со кроз германске и словенске романтичаре и модернисте развија до највеће иапрегнутости инструмептална музика, у којој гледамо најдубљи смисао те гране уметности, дотле се у Италији одржава уметничка конзервативност у виртоузним и мелодичним операма. Недостатак литерарних, дубљих и опгатијих иогледа карактерише талијанске оперне компонисте; њиховим делима не достаје драматска подлога, они не траже неки вигаи културан циљ. И зато је то доба ваљда најсиромашније полетом и идејама у историји талијанске уметности. 18. У томе времену почињо Верди свој уметнички развој. И ако се он у почетку верно држи узора, који су до тада владали талијанском уметногаћу, показује убрзо да у њему има услова за јаче развијање, те после првих, почетничких радова, који га никако нису нрославили, уноси он у талијанску оперу пуну нацијоналну боју, проткива је јаком тежњом слободе и демокрације. Ту уметник постаје народан. Он почињо да схвата своје доба и живот који се креће око њога; вигас културне

12. д свих уметничких Форама Вагнер је изабрао драму као најзгоднији и по склопу најјачи израз оних снага и тежњи које уметник ^ хо да п Р енесе на свет мимо се ^ е > Ј ош С У" вигае музикалну драму, у којој се уметности усредсређују на један удружен и интепзиван учин. Отуда Вагнер обрађује готово искључиво ту уметничку Форму, и у томе ^ облику даје најјачи одсјај свога духа, и тим правцом препорођује уметност не само германску, него и опћу. Музикална драма је нознавана и дотле, само што се на њу посво другаче гледало, и захтеви према њој не беху ни изблиза онакви, какве јој Вагнер, а по Вагнеру и ми данас постављамо. Појава и реФорме идеје Глукове нису биле ии довољно јасне ни довољно снажне, да у уметности нађу преокрет и да је иоведу ка проображају. Тим више, што онда класицизам не бегае јога изнео ни довргаио свој тегаки задатак око стварања своје, тако рећи, апсолутне уметности, а природно је да две таке, готово контрастие идеје, велике и пресудне, од којих свака тражи своје доба и своје духове, нису могле истовремено да освоје уметност. Све културне снаге онога доба, сав духовни живот средином и при крају ХУШ. века бегае погодан да и у музичкој уметности износе и испољи грандијозни перијод класицизма. Еласицизам је потиснуо ре®ормну мисао Глукову, која и ако није остала без утицаја, ипак није могла да унесе нову струју у дотадању музикалну драму, у оиеру. Опера, се развијала, нарочито у Италији, без праве драмске подлоге, и у њој је пре свега долазила до