Нова искра

— 352 —

идеје освајају га и он се ставља њима у службу. Та свежина у тадањој атмоСФсри утиче на Бердија јако; он се еманципује оне уметничке искључивости и почиње опажати, да су недовољни они облици и оне Фразе којима се дотло служио а кроз која не може да рече све што би имао рећи. Прешав јачу половииу својо уметничке нутање, развијајући се дотле стално али не одређено, Верди постаје свестан, да ново доба и нова култура носе и нову уметност. После „Трубадура", „Травијате," „Ршолета", а пре њих још од „Лујзе Милер" „Ернанија" и од „Игранке с чувидама" , у којима је, крај све конвонцијалне гааблоне и нривржености традицији, јака баш та нацијонална жица, — Верди се приближујо Вагнеру, па и ако бојажљиво — тај неодређени прелаз највише карактеригае „Аида" — ипак с уверењом прима ново назоре о уметности и лаћа се да пигае добру музикалну драму. У потоњим својим оиерама узима он садржину од Шекспира. То су „Веселе жене Виндзорске" од којих он — и покрај популарне и у старом стилу беспрекорне комичне опере Николајево — слаже свога дубоког и класичног „Фалстафа". Па као што се генијалном својом музиком приближио дубокој Шокснировој компци, такав је снажан и неодољив у трагичном „Отелу". 14. Нарочити значај Вердијева „ФалстаФа" и „Отела" јо баш у томе, гато се у њима изражује одрођен литераран сутицај са умотношћу, мотив који карактерише модорпу уметност у опће и који ће од сад да будо од цресудног утицаја и на нову талијанску уметцост посебице. Сав свој духовни живот посветио је Верди уметпости, и то готово без изузетка —- камо спада један гудачки квартет, ако се не варам, у е-тоП, и грандијозни Реквијем у помен Мацииију — драмској музици, онери. Та му је особина потпуно истоветна с Вагнером. И у развитку талијанске опере он је ван сваке сумње пајзначајнија нојава. Као оно старозаветпи пророк, доводи он нове умотничко генерације и указује па подмлађену, нову уметност, којој они ваља да послуже својим духовним силама. Последњим својим радовима заложио со и он за ту умотност, ко.ја је своја, снажна и по својим цнљевима узвишена. Верди моћутим није био прекаљених особина да своје дело доведе и изради до савршености. Он није имао све оне одлико које би биле иотребне да његову рођеном делу даду најчистије обележје кристалне, слободне уметности. Ту је опет нревлађивала црта, коју је собом на свет донео: позната ][ наглашопа воћ талијанска меломанија. Но дубоко, али лепо, не снажно по основи и грађи, али сјајно и блиставо раскогано и гпздаво у облицима и изради, тако би со уоиће могло карактерисати талијанско уметничко дело, а то обелажава и дело Ђузепа Вердија. 15. Као гато се види, све је одређенија тежња, да со умотности зближе, и да с литоратуром заједно утичу гато снажније на развој човечјег духа. То су далоко виши и тежи захтеви, којп сад обузимају духове, иего опи који се дотле стезаху у схемо и облике из вромена нама иејасних и без много значаја. У најновијој уметиости струји дух који обузима и остале културмо снаго; и умотност постаје домократска и слободна. У Пталији

упућује Верди умотност тим иравцем, а црихватају је његови иоследници. Књижевност талијанска у последњим деценијама прошлог века истиче неколико имона која новим, иетинским погледима посматрају живот и приказују га; поред руских роалиста и Француских натуралиста стварају писци у Италији веризам, прожет свима квалитама нацијопалног темпарамента. Утицај веризма неосиоран је и на уметност, у његову знаку ночиње управо нова умотничка генерација свој пут. -Јавља се Маскањи и приказује у музикалној драми Вергино „Сеоско частољубље". Овај јо моменат колико значајан, толико достојан оног великог успеха који је имао за собом. Њиме ће талијанска уметпост, посебице талијанска опера, да раскрсти са својом традицијом, а у јодан и исти мах да на потпуно одрођен начин ирикаже своје трајне нацијоналне одлике. „Кавалерија" није одмах схваћана тачно, и ако бегао кадра да ма у ком правцу обезбеди себи успех, а много где је не схватају ни данас. Нагласио сам већ, да опа кида са старом талијанском „опером" и обезбеђује и на оперским даскама талијанским место и успех чисто драмској музици, онакој какву је дотле већ примио био запад у великом делу Вагнерову. То је у толико било тежо, гато су традиције у Италији биле необично снажне; и сам Вагнер, све до најскоријег доба, не могагае доћи међу Талијанима до усиеха. И малој, копцизној „Кавалерији", која излази пред своју публику готово пообјављена, пада у део задатак да спроведе револуцију нацијоналне уметности, и да јој предњачи онако како су тежиле и теже уметпости других културних нација. „Еавалерија" ире свега није оиера, или тачнијо роћи, није оно гато се дотле називало а и данас со јога назива „опером". Она није склои музикалних бројева. који својом мелодијском инвенцијом хоће да прикажу егзалтацију и аФекте личноети на позорници, и којима је циљ више оно „апсолутпо музичко", и што разноврснијо комбинације тонова и хармонија, често с много духа и од неоспорно јаког утиска, али боз возе са психологаком истином у драми. „Кавалерија" уноси снажан драматски акценат, па и ако је у њој момената, који јога свакако значе негато од особина старо оцере (ансамбли, Лолина ц Турндова винска несма, АлФИјева киријагака песма), ипак није на тим моментима тежиште свега онога што нам Маскањи износи из сво.јо дугае, него јо значај у оној трагичној драматиости, којом је нарочито нроткан инструментални део овога дела. — Занимљиво јо, да Маскањи није успео толико са доцнијим својим операма, и ако оне (нарочито „Ирис") не уступају лопотама „Кавалерије". Узрок ће бити у томе, гато со Маскањи није задовољио успохом „Кавалерије", нијо хтео ту да застаио и ие хтеде стварати гааблоне. Ова његова дела зиаче развој, развој у разним правцима, али одређен, а то одликујо правога умотпика. Публика но може да држи корак с умотником, па застајући далеко за њим, чосто му чини ненравду, но разумевајући га а ие хотећи му се приближити или бар тежити за приближењем. Чини се, да јо тако и с неуспесима Маскањија. Да је он уз публпку, да јој даје оио гато она тражи, она би била за њега али би га брзо заборавила, као гато .је заборавила масу комиоииста који су њој стварали. Уметиик не ствара за публику, за другатво око себе, он жртвујо духовност своју идоји, која је трајна и која осваја. Ва Маскањијом долази Леонкавало, Пучипи, Франкоти и др. и сви они иолазо тим повим путевииа, алп