Нова искра

— 854 —

17.

Занимљив је Сен-Оанс. Духовит, углађен, звучан чиста крв рођенога Франка. Он је нре свога књижевно нотпуно израђен уметник, који више мисли него што комнонује. Схвата Вагнера, диви му се, али га у нотпуности не ирима. По мало .је конзервативан, као и сваки ирави аристократа, али признаје оволуцију. Но то признање не смета да на данашњу уметност гледа с извесном скепсом. С тога се он но одлучује за пове ®орме — овде нарочито имам на уму музикалну драму пего тражи вечиту „златну средину". То му нарочито доликује сада, кад је старац, пун угледа и достојанства. У томе је сличност између њега и Голдмарка, о којем се много не пише и не говори, али чија се музика радо слуша. Међутим, та музика безусловно утиче и на душу и на срце, и тиме јој значај много добија. Ни Оен-Санс ни Голдмарк не стварају да забаве, али не чипе ни нреокрете и не изазивају јаке духовпе емоције. Оен-Саис је у томе утицању јачи, он је бујиија нарав. И ако верује у будућност иове умотности, он нема снаге да се заложи за њу, он је ток назире. Тако душевно расположење одводи га назад, у романтику. У њу уноси и нлод својих студија па истоку. Сен-Оанс је по мало оријенталац, и то иридајо нарочити источаиски колорит његову делу. По тим склоностима, које га одводе у романтизам, ириродно јо, да јо најјачи у чистој инструменталној музици. У том ногледу је можда највећн мођу Французима, и иова. Француска школа ииструменталиста, с Дебисијем и д' Ендијем на челу, ие уме, по њему, да створи нову дијалектику, нити да унесе у уметност нову, можда снажпију, одређенију животну струју. Њихова уметносг готово да, носи јасан лик еклоктизма. Оен-Санс је оригиналиији и тиме је воћи од њкх, и ако не стоји уз групу уметника, који свесио ступају на етазе указане Вагнеровом реФормацијом. Он ипак ради и дограђује па модерној уметности. 18. По својој основиој жици карактерној, Сон-Сансу пајближе стоји Маспб. И он је романтичар, још тачније можда: мистичар, уметник који бежи од садашњице и жпвота. По психичким особинама рекао бих, да постоји сродност између његове уметности и појезије Метерлипкове. Али овде, где јо реч и смер да се ирикаже бар у нацрту — како се развио препорођај уметности, нова ренесанса, која ночиње од Гихарда Вагнера, и која обухвата данас готово сав музички култ уметнички, — мођу музичарима Француским највишо нас интересује Густав Шариаитје, који својом „ Лујзом " даје Француској уметничкој кн .ижевностн најбоље дело. Тај „музички ромап", како Шариантје назива своју „ Лујзу нрави јо израз најновије културе Француске, унраво културе која обузима данашњн Париз. Гледати тако смело у живот, тражити у п>ему најФиније крвне жилицо, и изнети истински ону сиагу која сав тгу живот креће н обрће, опевати тако одушевљено слободну љубав, могао је уметник снажан по копцепцији и велик по духу, а такав је Шарпантје. Ма да јо у томо свежем делу неоспоран утицај Вагнеров, — не би ни могао другачо бити, — ипак веје кроза њ потпун Фрапцуски дух у свој својој чистоти и живости. Уједно оно сведочи о потенцији творачкој Француских духова, а то је истина, коју из непознавања хоћо по неки да оспоре. Међутим

појава оваких уметника, какав је Шарпантје, и њпхових дела, најјасније маниФестују нетачност тих тврђења. 19. Тежнште иове музичке уметности је у чистој ииструменталистици, која је најиогоднија да изрази и прикаже оно ансолутно музичко, да утиче на наше уиутарње расположаје чисто тонално, н тиме да се приближи оној вечитој тајанствеиоети, ко.ја је у основи људске исихологије. Чиста инструментадна музика према томе осваја тонској уметности нрво место међу осталим уметничкнм гранама, мимо нојезију, и иодиже значај и смисао иеком психолошком утицању, будући да се она развија иотпуно слободно и самосвојно, ноузимајући (како јо то у пластици) и мотиве и облике од природе; она ниче, без икаквих спољних утицаја, од човечјег духа; зато му је најближа. Творачка снага човокова иснољава се иајодређеније у тонској уметности, и то су назпрали воћ први остетичари старога века, када музика, овака какву је ми данас имамо, беше једва у духовном свом зачетку. У најновије, нама још тако блиско доба, размахнуо се духовпи живот човеков у опће сиажио, и високи културни задатци стављају се нотоњим генерацијама за циљеве ка потпуном преиорођају човештва. И посво је природпо, да се у то доба свом силом развија и тонска умотност, која баца светао реФлекс на човеку урођену божанску нскру, на моћ стварања, на иодстрек ка нечем далеком, али вишем и бољем, што има да осветли живот човеков. Све оне културне идеје, које прбжимају људе новога доба, обухватају и нову уметност, и кроз њих стиче она кудикамо вреднијо квалито и далеко зиачајније задатке у животу човекову. Док је иређе уметности, а нарочито музици, био задатак с јодие стране иоодређеп, а е друге стране подређеи цркви и религијском култу, дотле иова уметност, и баш опет нарочито музика, као иајдуховиија међу врстама уметности, ослобађа се тих традиција, одбацује старо Форме, ставља себи одређен, свој задатак, она ностаје новом религијом новога човека. Те тежње стру.је кроз духовни живот данашњег културног човока, и оне утичу па тако иитензивну еволуцију коју иоказуЈе данашн,а модерна уметпост. Под утицајем тих тежња развила се и развија се, иосле Вагнерове реФормације, и инструмонтална музика. Од свих грана и врста уметничких опа је најразвијонија. Уза све то пе нриказује нам она многе снажне умотиичко духове, који ће на место одбачених Форми и одрицања конвеицијоналности, да снажном и оригииалном инвенц1[јом даду ношто ново и складно са модерним схватањем уопће. Вагнерово волике принципе иису схватили, понут широких слојева, ни многи који со стављају у службу уметпости, и отуда њихова уметннчка акција често личи унраво на реакцију на оно велико реФорматорско доба,. — Многима онет пе достаје у основи оне снаге, која би имала да' изведе веће дело слободно и нове уметности, а то сво утичо, да и у уметности ноникне еклектизам, који нарочито карактеришо најновије уметничко иојаво у Немачкој и Енглеској. 20. То лутан,е и тражоњс нових умотничких стаза ноникло је у осталом нод утицајем стагнације у литератури; ни тамо ни овде нома оних одрођоних идоја, које ће да