Нова искра

— 357 —

<'поменик 015. Ђурђл у Загребу умстничкој посми, главио мелодија. Није со обзирало да ли је та мслодија у складу са изразом и акцснтом повачког слога. Вагнер иаглашује, да је у опери главио оно мто је драмско, дакле садржина и склоп либрета. Да то опет дође до израза, ваља сваку реч јасно изговорити и добро нагласити, јер она може тек онда утицатп, ако је слушалац добро разуме. — То исто чини и Хуго Волф, јер код њега нећете наћи да се на нојединим вокалима без разлога рашири читава тонска фигура. И с тога је у модерној вокалној музици песник, равноправан са компонистом. Мсђутим, да со појача уметнички утисак, доприноси чиста инструментална музика (клавир или оркестар), и оиа има да изазове онај удешај, 81лтгаип§ - , који је намењен нашем унутарњом расноложењу том умотничком сложеницом. - То схватање налазим да је поникло под утицајем коректног схватања народно, пучке песмо уопћо и та одлика јо иајглавнија карактеристика Хуга ВолФа, најглавнијег представника нове музичке појезијо. Њему припада заслуга, што је умоо да кроз мале уметничке облике, велике Вагперове реФормне мисли популарише. Бирајући песничка дела, која ће да здружи са тоновима својо уметностн, дао је Волф узоре које ми данас примамо и према којима се ствара модерна песма уопће. Волф није усамљен, и у немачко.ј уметности први уза њ стоји Р-ихард Штраус, који у иесми иде истим стазама и носи се истом мишљу.

И да није Рихард Лтраус нанисао своју велику симФОнијску иојему „Тако и говораше Заратустра", хотећи дати апсолутан умотнички облпк мисаоној појезији Фридриха Ничеа, небнбилои тешко опазити доста заједпичких особина измсђу ове две иначе толико различне природе. Идеја вечите надчовечанско спаго, коју ироповеда и гласи Заратустра, ирожима и васколико уметничко доло Рихарда Штрауса, који јс једини умео да по воликом добу Вагнсрову иађе модсрној уметпосги изворе за нову снагу, и да немачку умстност но само одржи на висини, на коју јо уздигао духовни рад Вагноров, ного да је и развије и да .јс приближи њезину правом задатку. Но принципима сво.је умстничке теорије, Штраус јо одлучаи ирисгалица Вагнерових естетско -Философских иогледа, али је на њ утицала и она духовн;1 борба која је и посло роФормације Вагнсрове трајала и трајс у културиом животу. Њому је најсвојственија црта да без прекида тсжи и хоћс напред; а што га нарочито разликујо од многих модерниста, који су му по тим тежњама слични, то је, што Штраус и може и иде напред. У томе ногледу ие ностоје за њ обзири ни осврт на друштво и околину, која га не мозке да ехвати и прими; енергијом н уверењем Заратустро проиагује он што интепзивнији развој уметностн и тражи у њој нове Форме. Ми смо мећутим и сувише близу евима тим покротима и тсжњама у уметиичкој еволуцији, а да бисмо о свому томе могли иматн тачне нресудо и уворењо, да ли су ти уметнички путови тачни и изведљиви; али можемо да контролујемо све то у толико, што опажамо, да ли је та васколика акција у складу са свима оним културним снагама, које покрећу наш духовни живот. Па као што Ничеова теорија о развитку човекову није усамљона и јавља со у мање или више одређеним назорима, и код осталих великих духова тога доба (Толстој, Ибзен), тако се и уметиост Рихарда Штрауса удружује са, умстиошћу воликих сувременнх духова (Уајлд, Клиигер). У музикалиој драми тежи Рихард Штраус за изражајем онога сводуховнога, што је само уметиост моћна да изнесе. Он је у томе правцу директан следбепик Вагнеров, и у своме последњем делу, у „Саломи", рекао је Штраус највишо што је досадања уметност у музикалној драми могла рећн. Многи, који пе могу да држе корак са данашњом културом, иитају се упорно: може ли се тако даље ? Међутим негативан би одговор могао бити само онда, кад би човештво застало у своме развоју. Докле опо иде унапред, ићи ће пред њим и умотност. У Рихарду Штраусу достиже музичка уметност данашња свој највиши стеиен. 24. Уза полиФОнију Рихарда Штрауса, за којим иду скоро сви модерни немачки музичари, јавља се, исто тако