Нова искра

— 861 —

Евгеније Лерманс

предао својој љубаки и био сам нато срећан. Свака и.еиа реч, сваки њен ослех отварао ми је по једна рајска врата. — А гата је она тада мислила? Шта ли јо она осећала? — Извесно то, да је поред н.е човек који је цени, који је према и.ој потпуно искрен (а у овоме ее варала) и за кога је уверена — да му се свиди. Што год је друго мислила и осећала, није се устручавала да то и каже. Водио сам је из стазе у стазу, и она је стрнљпво и нослугано са мноа игала. Понудио сам је да седпемо — није имала нигата против; учинила ми се та клупа незгодна, и она је устала да потражимо другу. 0, да је само могла знати колико сам је волео! То би јој сазнање било можда достојиа награда за поелуганост. На послетку устанемо и иођемо натраг. Уз пут сам јој причао о пријатељству. Говорио сам јој како ми је потребан неко који би ме могао потнуно разумети и са којим бих могао и смео бити потпуно искрен. Оећам се да сам јој казао, како ме се врло мало тицало: хоће ли тај мој пријатељ бити мушко или женско, — само да ми је да га нађем. Нарочито сам се зауетављао на овом последњем, али сумњам да ме је разумела. И одиста ја сам тада био уверен, да ће она бити можда тај мој пријатељ којега толико тражим. У колико смо се вигае примицали месту растанка, у толико је нага разговор постајао озбиљнији. Место онога нређангњег, веселога и лаког разговора, и нехотице смо се дотицали озбиљнијих иредмета и о њима говорили. На једанпут, усред говора, она ме запита:

— Верујете ли ви? Оваквом се питању нисам онда ннкако надао, и било ми је незгодно да одмах одговорим на њега. Бојао сам се да јој мој одговор не будо но вољи. Гледао сам да избегнем одговор и да видим прво — да ли она верујо илн не. Но она ми није дала да обилазим главно нитање и хтела је на сваки иачин да чује од мене одговор. Какву је намеру имала с овако изненадним питањем — остаће ми за навек тајна. Ја сам једва уснео да јој врло неодређено одговорим, па је опда одмах унитам: — А да ли ви верујете 1 — Верујем! Ипаче не знам гага би од мене било. — Али не веру.јете ваљда у ову религију и овакву какву иаи је иопови иамећу и каквој смо се у гаколама учили. — У ту. Ово ме је изнснадило и задивило, јер треба знати да је она, поред доброга образовања, имала јога и природну интелигенцију и доста слободоумља, — а овда онда опажао сам да има и духа. Мучно ми јо било да опет почнем говор, и ми смо игали неко време ћутећи. Дотле сам се ја већ био ирибрао, па, употребив све своје теологако знање, ночнем да говорим у томе смислу: као да се и ја у неколико слажем са њом; чак сам ночео да јој доказујем „како извесне, на први поглед, бесмислицо у религији имају у ствари свој скривени смисао и како је хригаћапска вера јодииа која водн