Нова искра

360

Из дневника

— посмртни рукопис једног пријатеља —

Шанас је био свеж и ведар јесењи дан. Сунце је својим топлим зрацима озарило велику варош и тако јој давало извеетан свечани вид. Природа се отимала и носледњим напором показивала да. живот још није изумро у њој. Све се смејало тужним оироштајним осмехом. Требало је да нроведем цело пре нодне за радом, али једва сам и до десет сати издржао. Вукло ме је пешто напоље. Ја ио знам зашто је то тако код мене, да, кад је време мутно п суморно, осећам пуно воље за рад, нуно полета п веселости; напротив, кад је време ведро и лепо — мене обузима најпре нока раздраганосг, па онда сета н извесна одвратност ирема нослу. По неколико кишних и суморних дана ироведем у интензивноме раду, а сваки ведар п гопал јесењи даи је за рад изгубљен. 'Гако сам и данас морао да изађем : ношао сам на Еалемегдан. Уз нут се сретном са њом и, иошто смо се доста хладно поздравили, пођемо оиет сваки на своју страну. Она као да врло добро схиаКа равнодушносг коју у последње времо имам према њој. — Попгавши даље, у мени су се будиле редом једна за другом успомеие за њу везане. Оетио сам се часова нашега ирвог познанства „из виђења", часова кад нисам обраћао никакву пажњу на њу, кад ме је чак нешто одбијало од њо. Затим сам се заиптересовао, упознали смо се ближе: позпао сам је у неколпко, и она је почела да ми се допада. Допадала ми се све више и више; најзад је заволим, заволим је страсно, силно — љубављу бујаога младићског живота. Често смо се састајали. Ја сам памерно тражио „случајне састанке", и они су били читави догађаји за мене. Међутим почео сам мало више да је посматрам и испитујем. Упознавао еал је све боље и боље. Али у место да налазим у њој особине свога замигољеног идеала, ја сам мало по мало увиђао да је она далеко, врло далоко иза тог идеала. Увидео сам да се наши погледи на живот, наши вутеви и циљеви у животу грдно размимоилазе: да смо ми по своме духовноме склопу два сасвим супротна бића. И најзад, о мучне п језовите успомено, оиа страховита борба у мени самом, она борба у којој сам уиотребио сву јачину своје воље и сву снагу свога разума, да угушим ту силну и неодољиву љубав која ме је све ненрестапо распињала. Шта сам и шта пута очајавао видећи како ме страст још једнако, и краЈ свих опомена разума, вуче ка томе чудном бићу, које као да је само зато дошло овамо: да ми зала чсжњо, немир и неспокојство. Али напослетку страст уморена и исцрпена, можда због саме иретераности своје, морала је да се умири и подлегне.... Под таквим мислима дошао сам на шеталиште. Било је иотребно да седнем. Изаберем један усамљени крај, па се опет предам сво.јим успомепама које су ме као каква

м?»ра притискивале. Вио сам заробљен царством прошлостп, из којег се никако нисам могао ослободити. У. оптате у мом животу прошлост поред садатањости игра главну улогу; будућност долазп тек на друго место. Ја со често и драговољно бацам у нрошлост, ја је волим и ценим, јер је она моја — њу ми нико не може узети ни изменити. Оадашњост је већ по томе нижа од ње, што сваки час садашњости потпада одмах иод власт нропмости. А о будућности, тој неуморно неискреној варалици п неверници људских очекивања, иећу ни да говорим. Ва овај мах радо бих се опростио својих успомена, али моћи нисам имао. Нарочито ми је живо нред очима излазило ово сећање: Благ и топал априлски дан. После нодне. Изашао сам у иамери да њу нађем, и нашао сам је. Радосно смо со поздравилн и срдачно стисиули једно другом руке. Њено су се очи радовале иекрено и отворепо, и моми је лако било да прочитам из њезина ногледа, како јој нимало није неиријатно тато смо се нашли. Понудим је да мало иођемо, — пристала је. Понудим јој да идемо на Калемегдаи, — опет јо пристала. Говорили смо заједно, али ја ииак миого вишо но она, Шта смо све разговарали — не знам. Сећам се само да сам говорио по штогод и неискрено, и ако сам јој пре тога једном рекао: да пу једино иред њом уоек бити иекрен. Заиста лакше јо човеку бити пскреи нред сваком другом него нред оном која се воли. То има дубљи разлог у самој природи људској, и заман ће се мпоги трудити да ово побију. Кад смо били на Калемегдану, обратио сам мало нажњу и на свет око пас. Ваздух је од тонлоте сунчеве сијао и треиерио, а мутна река ирод нама жељно упијатае светлоносне зраке еунчане. Растиње се заодело золенилом и изгледаше некако свечано весело. Инсекти су нестатано зујалн, а погдекоја итица радосно пролетатае цвркућући песму пробуђеног живота и иролећа. Тамо, преко реке, видело се овде онде по које стадо оваца или чопор говеда; а из даљине допирало је до нас звшкдање железничког воза. Около пас било је јота доста њих којп су ту дотили, да и несвесно својим присуством донуне слику живота, који се у нролоће буди. Ја сам осећао сав тај живот, н он је дивно хармонирао са мојим унутарњим животом који је проистицао од осећања љубави, здравља и младосги. Тај сиољни жпвот нрироде као да је допуњавао и појачавао мој унутарњи живот. Мене је свег обузимало једно осећање, једна мисао — а то је: да се поред мене налази она коју волим, да је гледам и да говорим са њом, — и ја сам био срећан. Оно друго осећање о лепоти природе и животу у њој — само је несвесно налазило одјека у дутаи мојој. Ја сам се сав био