Нова искра

* Маша, српска умстпост јо у својил иичотцима; ње уираво и псма. 0 јсдие стране оиажа се у и>ој тежња да се, бе:! истицања нацијоналиих наших особииа, иде :*а туђим узорнма: с друге стране истичу со те народске особине чисто Формално, док је садржииа и сугатина уметиичког дела безутицајиа и неодређепа. - За стварање

правог, великог дела у иацијоналној уметности, треба дух снажан и снособан да иснољи сне оно што карактерише дела великих уметиика и нгго обележава иителектуалну снагу народа, из којега ће да ноникне, и то да унесе у оићу уметност. Мн га чекамо. Земун 1906.

То је било... ЈЈлагом земља мирисала, Баште биле пуне гшећа, Први си ми пољуб дала: То је било с премалећа. Капало је с голих грана, Земљу скрио маглен вео, Кад јесењског једног дана Л>убих само крстић бео.

Лето беше увелико, Златило се класје тешко: На тебе сам сасвим свик'о, Већ сам у гвом крилу лешк'о.

Бал у паланци БДанилу Јаиковићу ез ритма и гупо пиште вијолине Досадних ЈДигана. И док салом лете Парови без такта, к'о с неке висине, Једаи ћифта баца галантно конфете. Крај прљавог зида поседали стари, Брижне мајке могре наоколо редом, И причајућ' разне чудновате ствари Пиље у парове блесавим погледом. У једноме куту прашљивог салона, У балскоме фраку, стајао си и ти, Углађен, к'о човек од доброга тона. Али те се тишма тог ћифтинског света Не дотаче. Другој твоја мис'о хити И усне ти шапћу: «Ох, где си, Нинета?...* Ћуарија, 1906. год.

Д о ђ и!... 0, до1)и, смрти, једном ! И оштром косом Збриши остатке трошне бедног живота! Бар се неће знати под травом и росом Кога гроб крије: човека ил' скота?! Ја сит сам свега! Ил' зар је живот Вечи га брига, трзање и боли ?! Душа вуче тело к'о оловни ћивот, И срце не сме слободно да воли. И док мис'о сваку турам у шаблоне, Повијам се ћефу отменога света, Ја осећам како млади дани редом Падају к'о бујни редови дрвета Под секиром оштром. И дух како клоне Под игом живота и несносном бедом. Милутин Јовановић