Нова искра

- 368 -

А. Гангл

илдгробнл споменик

тим оног тужног нревијања и богорађења, што допире са оне стране где еу слепци и богаљи — просијаци. Чујем им и клањалицу... тужну иесму њихову, која ми је увек до сржи у костима допирала. Знам јој још и данас понеке речи: «Даруј роде милостиви*.:. «Ја не видим бела дана*... «Мене воде туђе очи, Мене ране ваше руке»... «Ја сам жељан бела света, Бела данка, жарка сунца, Жарка сунца и месеца, И по свету погледати, И све браће око себе, Црне земље испред себе, Ведра неба изнад себе*... «Што су вама бели дани, То су мени тамне ноћи, Тамне ноћи у самоћи»... ГГре неколико година десим се и опет на том сабору. Много штошта се, истина, већ међутим изменило, али има много и старога, те ме је ипак сећало на детињство. И слепци су били исто оиако начетани... и клањали... Истина да их не беше толико као иређашњих

времона, али сам их онет нашао подобар низ — и баш па истом месту као и некада. Поред усномене из детињства, вукла ме је к њима и жеља да као лекар сазнам, кад и како су ти јадници свој вид изгубили. Умешам се у гомилу народа, што се око њих зауставио те их дарује.. и слушао сам неко време њихове тужне песме. Кад један заврши, приђем другом, те тако редом. Дарујем их, па да што ближе о њима сазпам, упустим се с њиховим вођима у разговор. Нисам одмах питао, шта сам управо хтео дознати, него сам се код њих известио, где бих их могао насамо испитати. Рекоше ми, да ће многи од њих — чим се свет разиђе — код неког Митра крчмара под шатру, да се мало одморе, прихвате, па — може бити — и провеселе.. Та прилика ће за тај посао бити пајзгоднија. Еад дође време да ее евет разилази, и ја пођох, али но с друштвом, него Митру крчмару. Код њега под шатром бопге већ неколико слепаца са својим вођима. Приђем најстаријем — ваљда њихову старешини — заподенем е њим најпре еасвим обичан разговор, па га онда у згодној ирилици запитам: од када је елеп и како је оелепоо? До тога доба боше слепац-Марко — тако се звашо етарац — весео и разговоран, али кад чу мо.јо питање, чисто заноме. Једва јодном тгоче загушеним и тужпим глаеом: — „Е мој гоеподине, ти и не знаш, како је мени тешко о томе говорити. Али кад ме баш толико питаш, да ти испричам... Беше ми ваљда тек 9 година. Причају, да еам био здрав, једар, чио, бистар, леп и добар дечко. Ишао сам и у школу, а знао еам већ и читати. Ова ме је кућа пазила и као мало водо на длану држала, а и међу друговима сам био виђон и чувон. Сретно и весело дето" Ту мало заетаде, уздахну, па поче даље: — „Кад у један мах букнушс у нашем крају велике богиње. Овет се ноплашио. Власт гони народ да децу калеми, ако нису калемљена или ако је од тога доба прошло већ десетак годипа, па и моје село се листом искалеми. Само ја остах. На моју несрећу бејах у то доба негде с мајком у гостима, а кад се кући вратисмо, удари неко рђаво времо, те пе могасмо поћи да негде лекара стигнемо. Мајка, ми се брине и вајка, а има и рашта. Била некако исто тако промашила прилику, па ме ни као мало дете није на калемљење носила. Али шта ће јадна, кад јој се баш никако неда? Куда ће с дететом у ту непогоду?... Теши се, да ће се екоро увременити, иа ћемо онда одмах лекару." Ту етарац Марко и опет застаде и гутиу, као да га негато у грлу стеже, па ће онда наставити: — „Али људи једно, а Бог друго! — Не потраја дуго, а ето богиња и у наше село. Само су некако благе. Ако со ко баш и разболи, лакше их прекужи... ваљда за то што су калемљени. Само су две бабе теже лежале, а једна је и умрла.. И бага њих дво нису никад калемљене... Мајку то још више ноплаши... а кад ја почех

кискати и ирилегати, она се престрави, као да је

слутила.

А имала је, јадница, и право... Но прође не-