Нова искра

колико дана, а ја еав у красгама. Укорепио се као храстова кора, да ми се очи не виде." — „Па јесу ли покушали, да те избаве?" — запитаћу ја старца да покажем саучегаћа. — „Јесу, Бога ми! И мати и кућани чииили све гато се могло. Па ето спасотпе ми живот... Али боље да нису... Изгублх очни вид; иагубих оио нгго вигае вреди и од самог живота." — „Немој тако, чича-Марко" —- тегаим га ја, али он као да не чује него наставља даље: „Не знам како је ономе, који се роди без очњег вида, али нама, који већ знамо бели данак, јарко суице и све друге леноте овога света, страиша је ова вечита ноћ... Да сам у највећем богаству и раскоши, па бих по сто нута благосиљао оног који би ме овог бедног живота опростио.. По томе онда можеш пресудити, како ми је овако сиромаху из туђе руке милостињу очекујући.— „А морага ли баш просити?" — „Па садвећ бага морам... Није ми много ниостало, а све и да јесте, гато бих ја овако слен? Нико неће око иене да се савије... Оељаку мучно живети и с два ока, а камо ли кад ослепн. ТГТто сам мало сиротиње имао, појео ми дуг живот, иа се сад, ето, нод старост пребијам од сабора до сабора; од вагаара до вагаара. И не само ја, него сви ми редом тако." — „А ви се, наравно, међусобно познајете." — „Како да пе?! Знам ја свакога у главу. Бар ове из нагаих крајева." Мени тај одговор згодно дошао, те ћу га запитати: — „ Па од чега их је понајвише ослепело ?," — „Еолико ја знам бар за ово старије — све од богиња. Од пре се, зиага, господине, није веровало, да калемљење гато вреди, па је те несреће много вигае било. Поглодај само редом све иас, па ћо ти јдмачно упасти у очи, да смо сви ми старији слепци богињави." Погледам но слепцима, и доиста се увернм да је тако. — „Што је млађих" — наставља слепац-Марко — „њих има свако.јаких. Има их, који су јога у детињству — одмах после рођења ; — страдали од неке „ноганице" у очима. Неки онет веле, да се од скора ио нагаем народу појавила нека нова очна болест и да

му опа немилице вид сатире. Еако оно рекогае, да се зове?" —окрете слепац-Марко свол вођу, да га нодсети. — „Да није трахом или мисирска окобоља?" помоћи ћу му ја. — „Јест, јест; тако је иекако зову Банаћаии" новлађује Марко — „Тамо је, веле, има врло много, и бага највигае међу Орбима. Знага какав је нага свет: не верује, не слугаа.. а болест опака. Доста је да од ње оболи једно у кући, па ће онда свп редом. Еао да је прилепчива или заразна." — ,/Ге још како!" —- тумачим му ја. — „Доста је да со само служе једним пегакиром; да раде једпом халатљиком; да спавају у једно.ј постељи и т. д., иа је иесрећа готова." — „Нека Бог свакога од ње сачува! Ни душманипу је не желим... Да знају људи, шта је слепоћа, као гато ја знам, друкче бв пазили очни вид!" Ту Марко дубоко уздахну и заћута. Мене тај уздах такиу до срца. Не могах му више старе ране позлеђивати, те неприметно обрнух разговор на друго. И тако'смо дуго један другом причали. Еад ее дигох да пођем, платим крчмару што су Марко н његови другови за то врема потрошили; онростим се с њима као да смо се давно познавали; седнем на кола и кренем замишљен дома. Уз иут сам сваки час сретао и сустизао сретно и веселе људо, иа то ме је мало разгалило. И дивна Фрушка Гора ме блажила. Оад тек осетих гата је боли дан Божји; гата ли јарко сунце и његова светлост. Бегае у онај мах таман на заходу и обасјавагае златним својнм зрацима јога врхове зелене горе. Мени се од среће груди надимаху, што могу својим очима нратити ту лопоту и то величанетво. Јога мало, па ћу на угасито-нлавом небеском своду гледати милионе варница са тог вечног огња, гато су се 110 васиони расуле: —• небројепо јато звезда и бледог санутника њихова, месец. А сутра ћо ми са Истока и онет величанствеио зарудоти сјајна зора, да се у милијардама бистрих капљица заблиста и као дуга прелива; да со у хиљадама најлепшнх бо.ја распо по свету и цвету... 0 благо мени! Благо сваком, коме је дато да те лепото својим очима ужива! ...А како је страшно у гробном мраку!... Сиромах слонац-Марко! Д-р М. Ј. Б.