Нова искра

865 —

Горњп Град у слоненачкој Штајерској

Прснуто у. . V ЈСДМОЈ плодној дољи где нсоо оличана Благослов свој на људе, песма всселих тица Не би докољна више да небу саопштава Захвалност сеоиета где су све срећна лица. Сељаци осећаху ко жељу својих жуди Да само видљивије то што блажено живе Осталом свету Ј 'аве, и да сви чују људи Па да се њиној срећи и изван села диве. Они жељлху звоно, велико гучно звоно, ПЈто ће им много даље разнети срећу многу: Да им срдаца буде тумач пред Богом оно, И захвална им срца приближи више Вогу. Жељаху једно .звоно — не, јадно срце свију, Што ће њихова срца у себи сва да споји : Да за њих громко плаче кад тихо сузе лију, И предочи им срећу кад им незнана стоји; Звоно, утеху благу кад им се ломе наде Ох, кад гласника среће њима би небо дало! Љубимца тог одавно за старе и за младе, Једно велико звоно за њино село мало! Ну дуго, врло дуго звоно им тек сан оста, За колосе су градске гласи великих звона: Зар то сеоце мало, чак непознато доста, Да стече наједанпуг и славу милиона? И каЈ 'аху се често за дрскост што то желе Такво огромно звоно и они, сељаци клети! Па ипак нарашгаји једно те исто веле Онима пгго се роде ти што ће скоро мрети : Хоће велико звоно то јадно, мало село! Шега једино желе и млади и сви стари. Звоно, велико звоно, и смрт нек сврши дело Нек им изумре село, само да сап ос гварп!

звоно

Дл' пгго им нијс дало дуго чезнуће свима, То Бог условно наЈ *зад реши се и да случе : Он општом њином смрћу услови звоно њима, И, кад присташе, да им могућност да наруче. И поручише звоно, ведико звоно тучно, Један горолом читав, сав у облику срца: Жељаху да им радост свима објави звучно, А да у њиној тузи с њима заједно грца. Ко да то звоно бсшс живо створењс неко, С устију откидаху да лепше тек изађе: Оно ће да објављује вечито и далеко Где и у малих каткад што се велико нађе. Ливац, надахнут Богом да рсмек-дело створи, Пресели у то звоно и један делић неба: Небески глас му ули и душу која збори Љубав кад и не треба, као и када треба. Оличи њине жеље у звону том без мана, И звоно беше лепо ко цвет крај раног гроба И условљена смрћу умилност оних дана Што још за мало заре незаробл.еног роба. Сељаци, усхићени лепотом што им руди, Једва су дан чекали кад ће им звоно доћи, И ливац с топлом жељом чак из дубинс груди Испрати творевину у часу кад ће поћи. И ливац и сви други жаљаху ремек-дело, То јадно звоно роба, шго међ' незнане иде, Заборављено можда већ пре но што је смело И вадати се да га који би требо виде. Шегов задатак беше да буди милионе, Да креће потлачене у борбу за идеје, И да соколи здравс, и да подиже боне IIIдом пл блигкп, сјлјни крај л.удске спопејс.