Нова искра

Зато си наетале дане морала иенунити новом вером и новим подвизима. Створила си нове дужноети, које си навикла волети; далек циљ, у који ниси веровала, и ногледе и мисли и жеље о свему око тебе, које еи примила као уверење, — да би тиме испунила безбојне дане после раскошне а прежаљене младости. Младост ти је, можда, изгледала детињаста и наивна, али ти је сећање на њу било душевни одмор. А ти си била искрена својој души као својој савестн. У твомо новом животу остало је још топлоте и снаге, у њему није било ни мрзовоље ни еумње. Било је само лутања и успављивања у новим обманама, било је само вечитог немира и повлачења у себе. * Искупило нае једно вече пуно магле и меланхолије. Тада еам те најдуже гледао. Говорили су највише они што су једии другима. били етранци. Требало је да за један час сваки себе нокажо у најлепшој боји и да сакријо еве евојо слабе страие. Били смо сви у лажним улогама. После се чула пеема. Један лирски, мек и топао глас прекинуо јо наше замишљено ћутање што отпоче пред песму. Он је обасјао наша озбиљна лица и заталасао нагаа успавана срца. Видео сам да се ниси, у том тренутку, старала да еакријеш шта је песма у теби будила. Била си ми тада најближа и најприроднија. Светла лица и влажних очију изгледала си лепа. Мислио сам како си некада била врло лепа. Читао сам твој живот, кад је нестало свега лажног око нас и свега сакривеног код тебе. Тај је живот, прави и истинити, васкрсавао и демантовао твоју садашњост у коју се унело, еа истином, толико суровости, која је исмевала оно што је некада било свето. 11ролазило је вече пуно песме и расположења. Долазиле су жеље које су ее претварале у снове и одважне мисли које ће рађати дела. Веровао сам све што си ми тада говорила, јер си разумела све што сам ти рекао о себи. Све што сам себи поверавао назирала си, све гато еам са собом размишљао дознала си те вечери. Ми смо, као давнашњи знанци, уживали пуно и отвореио ово вече буђења и обнављања. Падале су све раније теорије о животу, којима се није ни до чега дошло, и ми смо били весели, јер смо осећали да не треба ништа од живота ни тражити, да не треба ни за чим жалити, да треба волети живот са свима проживелим болима и превареним надама. Изигаао сам, из те угодне атмос®ере, у мрачну и 1'луву ноћ, и првим кораком осетио маглу и хладноћу. Сутрагањи дан иочињао сам мислећи на тебе. Мислећи на тебо стварао сам мпоге нове дане у

једноликој еадашњости. Њих сам испунио твојим полетом и твојим темпераментом. Њих ја проводим мислећи на тебе. Влад. Станимировић Једноме другу 'Ш* /Пивели смо дуги низ година у истоме месту, и никада се не сретосмо; бар ја те се не сећам. Једнога дана случајно се нађосмо у дому неке моје пријатељице, која, како доцније дознадох, беше и твоја. Седели смо .можда пола часа заједно и растали се. Више се не сретосмо. ...Прошао је оиет низ година и нрилике нас доведогае опет у исто место... Сретасмо се често, врло често, али се не сетих да смо ее икада видели. Ипак, иосле извесног времена, опет се познасмо, на неком балу како ми со чини. Мало по мало, дружећи се све чешће и чешће, тако ее зблизисмо да постадоемо искреии другови. Бивали смо по читаве часове заједно, гаетали по пољима, ливадама, уживајући у нролетњим данима; читао си ми често, певао, причао евоје доживљаје, једном речи: нагае се дугае тако зблизише, да смо желели да се никада не растанемо. Ја ти све то веровах, добри мој друже! А како и не бих, кад ми све то говораху твоје искреие речи, тво.ј умилни, звоики глас, твоје лепе, црне очи, и најзад „жртве" ко.је си меие ради подносио, како обично говораше. Једнога дана сретох те веселијег и радоснијег него обично. Видело се да желига негато да ми поверига. Намерно скрати нашу свакидагању гаетњу, и сврати ме у свој дом. На моје велико изненађење, ти ми показа, друже мој, везу мирисних, црвених ружа — предмет своје велике радости. Овде се показа, друже мој, неискрен. Виадох да волига цвеће, гауму, природу, али не знадох да ћете неколико цветака, иеколико ружа толико обрадовати, и да ће ти оне вигае рећи него искрене речи и поетупци твога свакиа,агањег друга. Ја се изнонадих, бегае ми жао, али те чак и не занитах: од кога су? јер веровах да ћега ми сам рећи. Али овде се преварих, друже мој! Ти се иоказа неискрен и прећута. Ја ти прагатам, добри мој друже, јер ти бегае у заблуди. У својој иревеликој радости због букета црвених ружа и не оиазч да оне беху раецветане. Но ипак жалим, гато еи се нреварио, а мене навео нехотице да посумњам у твоју искреност и то због иролазног цвећа, израза тренутне ћуди. Јога си млад, мој добри друже; и даље се одугаевљавај лепим цвећем, али пе заборави иикада, да дугаа и речи искреног пријатеља вигае вреде сд свих стварних доказа лицемерних наметљиваца, који ми те хтедогае отргнути. Оливера

" ^ ' -