Нова искра

— 876 —

22.

Под јелама што се суше. „Мирдо ко у хуаму" (дабоме, незнабожачкол) шумица од јбла — „у нл&во на небу своје гране сплета!" То место песник воли „без мере" и иознаје у њему скоро „сваки ирут Туна, „с пола сна у оку", лежао је јуче. Али прбђе шумар „на неке утрине" (?) и рече му „нузгред" „да полако гине та шумица јбла". Песник је то осећао... Он, који у шумици познаје сваки „ирут", не види али осећа да шумица „гине" ! Ово Је натезање било потребно песнику да би (бар ја мислим) показао како и он „гине" ! У осталом... можда се и варам. 23. На Лиду. На морском песку „испрсио се иесник" (каква слика!) „ЗамуКен и замишљен" његов поглед „блуди" с краја на крај (чега?). Хтео би „да шумне вале и ветар са буром (!) своје душо у стоие стоии!" Осетивши да је бура његове душе „бура у чаши воде", овако се обраћа самом себи: «Иди, јадниче, кући и седи за дрвен сточић и грискај перо, па причај како је Сима волео Јулу, а Јула га није хтела!... Главно је да седне за „дрвен" сточић, јер ако би сео за гвозден — ко зна шта би могло бити! ...трошни и смртни човек је мравак овде, где море земљу љуби... Иначе је, на иример за „дрвеним" сточићем, сила непредобна! 24. Идида. „Сањиво вече у село сутон води". Ко кога води: вече сутон или сутон вече? Ако је прво (као што изгледа) — није добро, јер вече долази после сутона! Свима годи „тишина и ветриК илах" (!) „Пунани месец снива небески каки сан" (!). У тој лепоти песник се пита: „куда ћу?.. Да тонем у слику милуЧ.." И „под прозор кећ драгој" хита, — да доиуни идилу! — Уираво као онај прајски лајтнант што је на Риги-Кулму осећао неиотиуност величанствене слике, јер је био — у цивилу!.. Ако је ова песма, писана озбиљно, — врло је неозбиљна; ако је за шалу — доиста је смешна. 25. Ако ћу да будем искрен ? После искрености о „ћебету" и „перју" овакво је питање неонравдано, јер се нема чега бојати. У овој песми г. Ђурчин обећава њој, да ће јој пезати сонете и мадригале „п још више: Слободне ритме"! Знамо шта је то сонет шта мадригал као песиичка врста, али каква је. то врста Слободан ритом (па још са С) — доиста пе знамо. — Од ње тражи да је „не буии баш речца свака", „да можда не хтеднеш да си збиља така"! То је онако тек, иесничча. матЈ&а^ Кад је л<шо, ја иишем свагита...

Ова два стиха тако су сочна и пуна, тако неносредно искрона, да бољи мото целој својој збирци не би г. Ћурчин нашао доиста нигде, ни у чијој појозији. 26. На балу. По глатку и клизаву поду Гомила чудно се врти: Све дођу двоје и оду, И мушко женску прти; У женске голе груди, Поглед јој мутан и блуди... А озго неко гуди. Шта раде ови људи. Пртитц = аиГ с1еп Кискеп ћећеп, 1о11о, в. „Рј." В. Ст. К. Дакле, на балу мушки на својим леђима носе женске и врто се! Онда је јасно зашто је женској ноглед „мутан", — а кад још „озго" пеко гуди, мора се сваки запитати (па и г. Ћурчин): „Шта раде ови људи?" — Ту се „ногом (!) шарају слова — све нока и нова"! Песник „демократа" иије, дабоме, знао да је то „бал" (као нн сваки други иаметаи човек), али му иеко „у црном руху, мрка лица" „канда рече": „Пардон! На бал се не долази тако без Фрака и без рукавица". Песник само рочо: „А, тако!" Морал је ове песме: на балове не иди без познва, јор можеш бити избачен! 27. На странпутици. Дође т. зв. јесен, Т. ј. стало падати, »жуто лишће* и т. д. Те скоро под сваком граном (!) По један песник; Стоји, и види Где мре природа, и погреб јој прати. И Т. Д. И Т. д. 28. У троје. Ово је једна једпна иесма, у правом зиачењу, у целој овој т. зв. збирци. И лепа је и лако се чита и — има смисла. Пошто .је прави и несумњиви изузетак од осталих својих „другарица" из г. Ђурчинове иоезије — она несумњиво није оригинална т. ј. није као што су остале. 29. „Пучина је стока једна грдна". Ја демократ нисам нигда био, Ма да сам некад и сам држ'о да сам (!); Али тек данас смем признати шта сам, И рећи што сам и од себе крио(!) Ја стрепим од тог дивљачнога пука И с осећајем вечним, исте врсте Што дете има кад укочи прсте Па пружа руке плашећ се баука, Ја жудим само да ме не додирне. Ах, да ми није младе снаге ове, Што мрзи млаки нерад душе мирне, Све бих му дао да не буним снове. Ми нисмо исто. Ни срце ни глава, Моје су мисли несталне и нове; Ја имам снова, а пук мирно спава. Ни мање врста ни више — оригиналности! По г. Иурчину пук је „ дивљачан " јер — „мирно сиава!"