Нова искра

— 824 —

Ловац

: )

из рукописа | Јанка Веселиновића

та! Санћни и ово су ти некакви ловци ! Јесу, ако им не треба! Видело ловца па побегло! Нема Ристе Гавриног што само пружи пушку, па готова посла. Па Спме ковача. Јаој, брате, игга је тај с пушком градио. Он кује у вигњу, кује, тек закрекеће сврака. — Панто! — викне он остављајући чекић и изашавши пред вигањ — где то пева ? А његов комгаија Панта приђе плоту па окрепе исовати. — Ено, гледај где је начинила гнездо, пост јој 1!,ен! — на врх моје такуше! Јуче мал' врат но скрхах! Бе.јах се понео да га скинем, а, такуша крта, грана се одломи... једва со одржах. Сва јаја поједе. — Не може да је скинеш? — Море гнездо не могу! — Гнездо не могу ни ја, али њу ћу ти скинути сад. Па се окрене и уђе у вигањ и за мало се врати са шешаном. Има на њој некаквих двадесет па®ти на пресијавају на сунцу. Старинска некаква пушка „на кремен". Он је запе, протре ноктом кремен и погледа у такушу.

*) Још за живота Јаикова био је овај дочетак надуже замишљене приче у мојим рукама. 11 ако сам доброг Јанка више иута молно да је доврши — остало је ево као што је и било. Уверен да ћу ноштоваоцима Јанкова дара, баш сада досле његове смртн, учннити нарочито задовољство, објављујем овај уломак рано скрханога Јанкова иера. Ур.

— Видиш ти како се намвстила, само јој реп вири! рече, пружи гаегаану и опали. Сврака се подиже из гнезда, ману два-трипут крилима па паде пред ноге. Али то је само тичија, то не рачунам. Него зечеве, лисице, па чак и курјаке он је тукао као нико дотле. Никад се он пије кренуо џаба у лов и пије се никад празне руке кући вратио. Ако ништа не улови од дивљачи, он удари поред Дрине те убије коју рибу. И да видиш само како ои бије рибу. Иде поред воде, Дрина бистра, и он види како се рибо играју. Он лепо баци залогај два хлеба у воду. Риба се дигне да дохвати, а он пушку с рамена па гађај. 0, анатема га било! И он не гађа рибу, него бије испод ње, па је онај брчак онесвесне, а он одмах хвата!... Сад зато гато он увек има лова, о њему причају да је учинио негато страгано. Веле да је отигаао једаннут на Ускрс цркви и тамо, као и сваки Христијанин, примио свету навору. Али он није као друга поштеиа браћа нојео ту иавору, пего, како је изашао пред цркву, баци навору преко главе и узвикне: „Нечасни! Ја теби навору а ти мени лов!" И од то доба кад он пође у лов знало се да мора макар што уловити. Н>ему ће нечасни натерати лова ма од куд било! То се шапутало по селу, али нико не имаде куражи да му у очи каже. Нико га није волео, али су га се сви нлашили, па су се понагаали према њему као да га погатују

К,

Iратковид и окат Никад сложни нису; Једном беше ор'о Над њима на вису.

А кратковид на то Реч му рече ову: »Та оно је врабац Ту на нашем крову.

И рећи ће окат: «Хвала теби, Боже, «Само силни ор'о «Тамо стићи може! к

Милорад Ј. Митровић