Нова искра

душа благује, ој далеко је то од нас као оно сиво небо над нама И пролеће и лето дођу и ирођу, цвеће остане неомирисано, девојке и невесте ггељубљеие... Ех, Влантка, Влашка Зорун тужно махну главом као да сам себи хтеде рећи: бољо је о томе и не говорити. „Иде ли много твојих сељана у нечалбу?" упитах га. Он ме глупо погледа. „Како рече, синовче?.... Иде ли много? Хеј, хеј, иде! Сви иду: и старо и младо, штогод је кадро радити. Лети треба да нас видиш: пусто и мртво село! Само што жене и девојке остану и но које нејако дете, да се стока не погуби. Престане и песма и свирка у нас; не вије се оро, не слави се слава Вожја воља! Суђено нам вар да се тако хлебом хранимо Ој, тежак је то-и горак хлеб, синовче!... Алн куда ћеш? — Високо је оно стење да чује муку нашу; далеко је Господ Вог да вна за бол и натње наше..." Зорун дубоко уздахну, повуче јако са свога изгризеног камиша, па онда настави: „И тек кад зима дође, онда тек мало живнемо. Тада оиет мајка сина загрли и жена мужа. Онда нам се живот врати. Нађе се и која цркавица што је толиким знојем стечена И онда, хеј синовче, слушаш ли ? — онда заборавимо на све; узаври крв у нама и мучна душа, што је дотле била у квргама, ускипи и раздреши се живот хоће своје! И тада, дај песму, свирку, ракију!... Бруји и хуји у целом околу као да нисмо једни божји наћеници; као да нисмо јадни аргатници, чија ће се снага сутра нросипати по непрегледним влашким пољима <с »Рекох ти. Ракија, и истину ти велим, синовче, она нам још покадшто и каже да смо живи створови; да нисмо робље невезано које у свом теитком животу нитпта више нема осим аргатлука (< Зорун ућута. Сутои се беше почео хватати брда и долина; високи, црни врхови големих дивова беху већ потнуно ишчезлп у црнину тамне ноћтт; само се овде онде још беласала по која бела стена. Нека позна птица широких, цриих крила прохуји више нас и нестане је у мркој тамнини. На ттољу беше хладно и ми уђосмо у воденицу. Коло се окретало свом силином и ми смо се једва могли спрразумевати. Зоруи унесе столице и ми се посадисмо око велике ватре, са које се и даље дизао сивкаст дим и чађио већ одавно почађалу таваницу. „Оттда кад ти то причам," настави Зорун, „дође у тташе село један од ваинтх људи. Борко му беше име. Госноде мој, што ти је то био наочит младић! Тако висок и витак као најлепши горун горе, у страни, а у лицу бео као девојка; коса му тако црна и светла да чисто сија, а ттоглед, како да ти кажем, тих, мекан и миран као у детета. Само био је по мало настран. Данима нећеш га видети код куће; узме пушку и рсерове и онда трчи и јури бесомучно но овим нашим сивим гудурама. Кадшто иак опет ухвати се са иашом момчадијом, и онда из куће у кућу. Ој,

ој, што је ту било веселих дана, гттто се ту певало, веселило и љубило.... Хе, дани су то који се ни у сну не могу заборавити.../' „И ето, са те његове иеоме и весеља, сви смо га волели. Не, да речепт, тттто је чииом бно старији од нас, него тако: има људи којима би од ттрвога дана и крви нспод срца дао; а да те когод унита: зашто ? ни речи му не би умео рећи. с< „Само је један од наших мрко на њ погледао, али о томе доцније...." „А у натпем селу била је кћи јединица у мајке, лепа као зора кад у јутру заплави и чиста као роса у којој се трава купа. Растом као кошута, Ворку до рамена, са густом црном косом као црни.ш мрачне ноћи, са кружним дубоким очима које кад погледају, изгледа, као да ти кадиФа прелази ттреко коже. Јеси ли видео бледе облаке, овде онде растргнуте и просуте по широком небу? Ето, такво јој лице бепге. А м,ладост, а снага, а здравље, што се у свакој жилици осећа! Ој, ој, леиота је то била, синовче; цвет мирисни који само плаппна може одиеговати...." „Звасмо је Нрва, из милости! 11|>ва иједппа у мајке беше, па јој и име тако остаде. а Зорун ућута као да хтеде сакупити своје мисли и осећања, расуте по дивпој прошлости. Па се онда лагано нодиже са свога седишта и са чађаве полице дохвати земљани суд са ракијом, обриса од прашине и, окрећући се мени, рече: »Здрав си, синовче!" Одвратих му, па се и сам послужих. »Тако, да се душа мало поткрепи! Напој је и нахрани да не жуди. Јер грех је оставити је жељну.... Ој, слатко ми пада после умора ова животворна капља. Чини ми се, и крв онда јаче ради и малаксала снага поново добије живости." „Па шта је било после ? сс упитах нестрнљив. »Штајебило? — Тужна је прича, синовче, и тешко ми дође, и кад се само сетим, а где ли, кад је у говору оживим. Јер шта је могло учинити то слатко и невипо створење, да је такав удес постигне? Можда то што је била летта као дан? Истина, лепота може повући грех за собом, али зар тако исто она није дар Божји, који би и срећу могао донети? сс „Видиш ли, сииовче, има тренутака у жнвоту човечјем, кад чежња наједра као рани пупољак нродећни и својом слаптћу преплави груди као бујни иоток иланински; треттутака кад се небо отвара и мило смеши на срећу децу своје, онда кад ти у души анђели заневају иајсветију песму, а милина расте у грудима као да је слатко, топло млеко запловило но њиховој уиутрашњости.... И није младости која не осети све сласти таквих тренутака.... сс „Тако и њих двоје. Видеше се и замиловаше ; шта је п могло друго бити. Може лтт девојче гтроћи поред цвета, да га не узбере; може ли момче проћи, да остави лепоту исљубљепу ? 0 ј, не може, синовче, не може! сс „А веруј, истииу ти кажем, и беху једтто за друго. Као два цвета у иољу за које ти је тешко