Нова искра

41 —

И. Мештровић

Луко Ботић

кубета над средином зграде и то кубета смелије конструкције но што се до тада обично засвођавало. Грађење кубета на високим стубовима и сводовима захтевало је равностраност и неку равнотежу у распореду саме зграде, нарочито њене средине. Унутрашњост је била дивно украшена. За стубове су били употребљени дивот радови позне римске архитектуре. Зидови и стубови беху обложени најразноврснијим плочицама, израђевинама од мермера и другог шареног камења. Оданде, где почиње свод, све је покривено мозајиком од злата, из којег издвајаху обојени ориаменат и живопис. Цела просторија у олтару блистала је у злату и сребру а одвајала га је сребрна преграда на сребрним стубовима од хора за певце. Високо над часном трпезом (жртвеником) издизао се сребрни балдахин (небо); сама пак трпеза беше у злату и драгом камењу. Целокупна зграда била је нешто величанствено и дивно. Градили су је неимари Антемиос из Тралеса, Исидор Милећанин и Игњатије и то за све време од 532. до 537. године. Јустинијан је хтео да са овом црквом баци у засенак Соломонов храм. Поред ове велике грађевине подиже се у то доба, у истоме стилу, још мноштво других грађевина. Јустинијана као да беше обузела манија за зидањем. Само у Цариграду и у оближњим предграђима подигао је и посветпо у част Христу, Богородици и Светителшма неке 24 цр-

кве; многе од ових цркава беху украшене мермером и златом, а њихов различит терен (положај) нарочито је биран на каквом густо насељеном тргу, на ивици морске обале"Јкеја) или на каквом високом брегу са лепим изгледом на европско и азијско копно. Од времеиа свога сјаја па све до свога пада сачувао је Цариград, као варош, у главноме своју слољашност и свој карактер. Мостови, болнице и водоводи беху знаменит саставни део града. И Јустинијанови последници продужише иеуморно у истом правцу а по примеру свога великога претходника тако да цар ТеоФило стече за себе име другога Јустинијана. Варош изгледаше као какав огроман непрегледашмузеј. Онај велики и за византиј '-ку историју тако судбоносни циркус, са дивним изгледом на Мраморно Море, могао је да прими у себе 150.000 гледалаца; ши' рина његове арене беше 300 а дужина 600 корачаја. Царска ложа беше подигнута на 24 висока отуба. Пристаништу и његовим грађевинама требало је тражити нара у свету. Једном речју све беше сјај и лепота, коју су прекидали и кварили поједини мрачни и прљави варошки крајеви у којима је становала месна сиротиња. Нигде не беху тако близу и једно крај другога богатство и сиротиња, сјај и прљавштина, образовање и запуштеност као у овој великој вароши на Боспору, о којој Француски путник по имену Одо од Деја, кућевни свештеник Луја VII, вели да је и с тога била значајна што су у њој богаташи и великаши тако запремили улице својим иалатама да за сиротињу и ггранце остаде само блато, мрачна и затурена места. Но зато се сиромашном становништву пружала прилика да се у неколико позабави и окрепи у пространоме пристаништу, на јавним трговима, у хиподрому и у див. ој околини дуж морске обале. Кад се не узму у рачун наведене рђаве стране, без којих такође нису ни данашње велике вароши, био је Цариград светска варош у најпотпунијем смислу речн, и иревазилазио је, нарочито у погледу положаја и архитектуре, све тада познате вароши и на истоку и на западу. Па као што је интересантан сиољашњи изглед ове вароши, не мање је интересантан и њен историјски развитак као и онај шарени и свакидашњи живот у њој. Византијско царство, које је постало од римскога и може да се узме као најнепосреднији наставак његов, претрпело је за време својега хиљадугодишњега трајања једну од најзначнијих метаморФоза. Засновано од Константина премештањем престонице из Рима у Византију задржало је оно само врло кратко време римски карактер. Претежност грчкога народнога елемеита у овоме делу тада цивилизованог света убрзала је стапање латинизма са јелинизмом. Постепено и готово неосетно потискиваше грчки живот латинизам, који Константин пренесе собом у Византију, не крњећи међутим ништа од познијпх римских установа и обичаја. Још под Ју-