Нова искра

— 48 —

у твојему трему, да ти долазим, те да ме испраћаш својим страшним кикотом, да те нагоним те да све дубље дираш моје ране... — Па још? — Па још: кунем ти се младошћу својом да ти никад нећу бити девер, нити могу!.. Да ћу ти долазити дању, ноћу, куцати на врата, палити твоју с/греху, чинити све онако како си ме ти учила, да се свет чуди, да појас по појасу прича... Ни мало се ја не бојим ни тебе више, ни Сталете, ни икога. За мене нема више страха... Док двадесет пута не закукају мајке у Чабићу и Воћшику нећу ти1 се одбиги. Ето то ти је, Гара! Она ме узе обема рукама к себи, па ме дуто гледапте, хладно и опоро. — А ако ја нећу то, ако ти забраним, а? — Али ја хоћу... Ја те се не бојим! — Мене?.. Гледај добро! — Ваш тебе! — испалих и заћутах. Онако намрштена и као наљућена, она устаде, уврну светиљку и седе на одар. Досадашња ме снага и јунаштво остави, те опет почех да премишљам како сам страшљив и најнесрећнији човек на свету. Почех да ослушкујем њен дах и све ми се више чињаше да је љута и да ће сад да закикоће као што само она уме и може. — Девере, ходи овамо, тврдо ти је ту! рече она мирно и некако стидљиво и својски као да ме је вечерас први пут видела. Одговорих да ми је добро и на столици и одмах се обема рукама ударих у прса за таку Призрен, 1907.

будалаштину. Видех да сам још слаб и да треба Гара још да ми смехом кида срце. Али ме она наком мале почивке опет позва. И опет тако одговорих, ударих се у прса и дође ми да илачем. Хоћу, а пе могу, некако ме стид, некако не смем да јој приђем. Но прибрах се и зарекох да ћу одмах поћи, само ако ме још једном позове. — Нећеш? А може бити не смеш! — рече и грохотно се насмеја својим старим ђаволским смехом. — Ево како не смем! Приђох јој. Да је био дан она би заиста видела како сам се био зајапурио и црвеиео као жар. Затајах се док само не осетих њено врело тело, њен дах, па се занесох, опих и моја страшна заклетва дође да заповеда. Опоравих се и почех осећати да некако растем и јачам, да постајем силнији од ње, од које сам се више бојао но од грома. Сав дрхтећи, као прут на води, уснама потражих њене очи, те страшне очи. Трепавице јој спуштене и влажне и одмах осетих да јој се низ вреле образе котрљају крупне сузе. — Милија... Милија.ч. Шта си ми : девер или... Стани!... Казуј — Шапуташе она испрекидано. Ове ме речи још више занеше. Хтеде ми се да викнем да цео свет чује, па је крепко обавих рукама, уздигох увис и наслоних на своја прса и сам плачући од онога огња, беса и плача. Не осваиусмо у њезину" трему, но у мојој кули... Тад обоје видесмо да} сам и ја јак... Гр. Божовић

в

етрић задрхта као акорд музике сетне Тишину кад запали елегијом и пламом Што пржи младе руже, пупољке душе цветне Докле их црна башта не скрије својом тамом., Пољубац ветра лаког, додиром својим мирним, У пратњи музике своје, некада беше мио Ономе свету боја, са жељама немирним, Што га, под венцем суза, мој жудни поглед пио. Царују руже тамо у боји ал' без даха, Без нада сплетен вео крије им деце главе, Крије у царству душа под круном трошног праха, Где се вечито гледа тишина пучине плаве. Београд.

Ма да људИ не беше, гробови беху живи, На средини живота тронови беху њини... Кад се завеса магле диже, — облаци сиви Ломљаху звука тело с ужасом. У даљини Смрт се јави. Харфу бола дирну руком, Прстима ко од магле... И звук се једва чуо, А дубина одлеже нечујним, тешким звуком И тонови поспаше уз цветак један труо. Над гробом жеља неких пролете ветрић сетно И уви песмом лишће увехле душе моје; А венац младости ми већ нуди усне своје Опроштајним пољупцем да дирне доба цветно. М. Маринковић