Нова искра

47 —

Огист Р оден волим сад као брата. Волим то — зашто ме и ти волиш. Ето постао си ми дсвер, е баш ти се чудим! — А да ти нисам из куће дошао, но остао да тамо с момчадијом дижем урнебес? — Жао би ми било и наљутила бих се. Мислила бих да не смеш, да те је стид... Море, пратила бих некога да те иозове, па ако не би дошао, ја бих као пре мислила да си слаботиња и дете. — Али ето видиш да иисам випте слаботиња. — Видим... и знам... Знам како си све учинио. Ономад ми је казала твоја снаја, како си на силу постао девер, како си преварио сиромаха Живка. Ха!.. Баш ми се то свидело! Ух, да сам те онда видела, кад ми је то Милојка причала, баш бих те помазила по глави... Човек не жали двеста гроша само да стоји два-три дана уз мене. Е,

длнаида јунак си сад, иреварила се Гара... Жао ми јо, Милија, веруј... Она говори, а ја бленем и гледам је, гутам је и заносим се оним иустим очима њеним, миришем њену девојачку душу, топим се од среће. — Но видим да си ми слаб девер. Нешто си онако у пркос омислио, само шта, казуј! — Немој да се љутиш... Богу сам се заверио да те до гроба не оставим на миру. Никад!.. — А зашто ? — Зато што те и волим и мрзим; зато ипо си ми душу извадила, срце разнела; зато што си ми се смејала, вређала ме, отурала... — Па? — Па ето ти! Сад сам ти постао мали девер, нисам пара жалио... А то ми је добро дошло да сам чешће код тебе, да научим сваку путањицу