Нова искра

— 55 —

» СтУДИЈА С. РОКСАНДИЋ

његов дух употребили за поучавање деце! — Да махните диспропорције што му његово време плаћају худим, свакидашњим хлебом! — Каква колосална апсурдност што је њему било дано да тај хлеб заслужује на препоруку сиромашних, обичних људи, који су јамчили да је он довољно способан да може вршити бедну улогу домаћега учитеља. И њега су оборили на испиту! 0, било је неко особито задовољство осећати, како брутална глупост живота одбацује једнога човека као илеву без вредности, а оно што је иразно и без садржине сматрају као златно зрно; па онда, имати свест о томе, да и најмања наша мисао вреди читав свет. Али је било времена кад га је величина његове осамљености љуто тиштала и грозила да га смрви. Ах, како често, кад би по читаве сахате, у светом ћутању, ослушкивао сама себе па онда опет имао ува и очију за свет око себе нала-

•Јећи да је стран у својем ништавилу и пролазности — како му је често било тад као оном калуђеру који је у шуми ослушкивао док рајска тица не отпева само један једини трилер, па онда, кад се вратио дома, а он видео да је протекло сто година! Јер, кад је калуђер био осамљен у сред страног поколења, које је живело међу добро познатим гробовима, да колико ли је тек усамљенији био он, чији се савременици нису још били ни родили. У таквим тренутцима, кад је осећао да је остављен, могао је човек видети како се у њему јавља кукавичка чежња да се спусти у гомилу обичних смртних па да дели с њима њихову простачку срећу, да би могао постати грађанином на њиховој великој земљи, грађанином на њихову маленом небу. Али то би за мало потрајало, па би опет иостао оно што је и био. Други гост на имању, госпођица Едела Лине, сестра Линеова, којој је било двадесет шест година, живела је већ од толико година у Копенхагену, најпре код своје мајке која се, кад је остала удовицом, бејаше преселила у престопицу, а после смрти мајчине код свога богатога ујака, државног саветника Нергарда. Државни саветник је живео великим животом и кретао се посред друштвене хуке буке тако да је Едела живела у вртлогу од балова и светковина. Свугде су јој се дивили, али ју је исто тако пратила и завист, та верна сенка дивљења. 0 њој се говорило толико много колико то само може бити а да се човеку не нанесе зло; и кад би се господа разговарала о три лепотице у граду, то је било свакад повише гласова којису хтели да избришу једно име па на место њега метну име Еделе Лиие. Али се никад не могоше сложити која од две лепотице треба да устули о трећој није могло у опште ни говора бити. Сасвим млади људи нису јој се наравно дивили; они су се ње бојали по мало и осећали се у њеном друштву два пута глупљи но што су били, јер их је она слушала с изразом стрпљења који је доста поражавао, изразом пакосно маркиранога стрпљења, који је доста јасно казивао да она то зна већ напамет. Све што су они говорили, сви њихови напори да подигну себе у очима Еделиним као и у својим, правећи се блазираним и постављајући дивље парадоксе, или, кад би њихово очајање достигло свој врхунац, стали правити неучтиве изјаве — сви ови покушаји који су, у младалачким рђаво мотивисаним прелазима, један други потискивали и претрпавали, наилазили су само на један слаб осмејак, Фаталан осмејак признања, који би учинио да је несрећник морао поцрвенети и који би изазивао у њему осећање да је он сто и једанаеста мува у истој немилосрдној паучини. Осим тога, њена лепота није имала ни мекоту ни жар, што залуђује тако млада срца. На старија срца и на мирније главе, међутим, имала је нарочиту привлачну силу. Била је крупна.