Нова искра

— 61 —

највише тачке. Али ировала се није сузила, и ове што је у нама жуди тако болно за тим да тамо досгге. Али не, неирекидно не, и ништа више. И да смо нешто само за времена водили рачуна о себи, — али сад је и сувише доцкан: ми смо несрећни! Она ућута, чисто као да се пробудила. Глас јој је био миран, обазрив, као да говори самој себи; али сад постаде хладан, опор, глас који је одбијао. — Господине Бигуме, ја вам не могу помоћи, ви нисте за мене ништа од свега онога што бисте желели да сте; ако сте због тога песрећни, онда моратс бити несрећни; ако патите, а ви патите! Та и онако мора бити људи који нате. Кад човек начиии какво створење својим Богом, господарем своје судбиие, онда се мора покоравати вол>и свога божанства; али није никад мудро стварати себи богове а своју душу давати у руке другоме, јер има богова који иикад пе силазе са свога пједестала. Будите паметии, госиодине Бпгуме, ваше је божанство тако малепо, тако мало вредно обожавања; окрените му .<1еђа на покушајте да будете срећни с каквом девојком овде на селу. И са суморним осмехом на уонама, она прође кроз баштенску собу и уђе у кућу; Бигум је

гледао за њом сав скрушен. Читаво четврт сахата ходао је он још испред степеника тамо амо; све речи, што их је она изговорила, још су одјекивале у ваздуху. Она бејаше тек отишла, али је њему било као да се њена сеп још задржавала ту, као да је још могу сустићи молбе, као да још није све свршено и*без наде. Али, замало, иа дође собарица те иокупи бакрорезе, унесе столицу, асуру у кућу, мапе — све. Сад је могао и он отићи. А тамо горе, у собици на крову, седео је крај отворена прозора Нилс и гледао неиомично за њим. Он бејаше чуо сав разговор, од иочетка па до краја; његово је лице изражавало страх, и иеко нернозно дрхтање обузе му свеколико његово тело. Првн пут сад бејаше осетио страх од живота, први пут збиљски појмио: кад он осуди кога на страдање, да онда та осуда нити је измишљена иити је проста претња — човека одвлаче иа мученичку клупу па га ту ударају на муке, и ту нема да се у последњем тренутку иојавл>ује ослобођење као оно у бајкама, нема да се човек буди одједаниут као из каквог опаког сна. То је било оно што је он појмио у страху иуном олутње. (кастапићк св)

\'1>ОНННП

но што ое то може слутити и из најверније репродукције. Тежак је 26 грама, а у пречнику има 18'/ 2 шш. У самом прстену нема драгог камена, али је кујунџија оно место на коме би иначе камен стајао, исковао у округлу површину (као што се то лепо види на слици) на којој је,

Заручни прстен краља СтеФана Радослава Прошле године доснео је са Истока у Немачку један златан прстен, нн коме се налази урезано име једнога од првих ннших краљева из Старе Државе. Због своје особите израде и због врло интересннтног натпнса овај је неочекивани остатак давно веК ]1асточеног НелгаљиКког блага у највећој мери заинтересовао и византијске и класичне Филологе, и на срећу обојих још у први мах, у првом научном раду који је томе прстену био иосвећен, деФинитивно су решени сви на.јглавнији нроблеми. Та.ј први рад посокао је из пера одличног византиолога, Карла Крумбахера, проФесора, у минхеноком универзитету. (Еш вегћјвсћ-ћуиап&шзсћег Уег1оћип ;»8гт#. ЗНгћ. с1. ћауг. Акас1. 1906. стр. 421—452.). — Како сам и сам имао орећу да се са натлисом на овом прстену — нремда само као филолог — сгознбавим, мислим да нећу погрешити ако покушам, разуме се без икаквих нретензија на потпуност и тачност својих идеја, да ерпској публици у неколико речи изнесем што за сада може да се каже, И| »отен је од злата, врло лоп и елегантан, без икакппх украса; уз то је необично лоио очуван, много бол>е

у нијело-маниру ) урезан овај натпис: МггјПтдог Зтеграгор Логхмгјс кХАба Коџггјтогрггјс тптгаур.оотр. "Ап>и, б^уЈПЈ?) »Ана КомненовиКа прими својим рукама заручни арстен СтеФана, члана Дукине породице" (буквално: огранка Дукина корена).

') Од лат. ш^еНиз (црн). Састоји се у томе што се у злато или уопште у метал урезују слова или слике, и те урезотино иосле лс1цуњакају извесном црном масом. 2 ) Прећутно исирављам четири итицистичке погрешке (ЈОИИЖГЈ, р/^г, К оџ1'1]1'оеи1(;, «е) овакне ногретке иису ретке ни код класички образованих Византинаца. Л. Крумбахер, стр. 429.