Нова искра

— 77 —

Савинске планине у словеначкој Штајерској

Али, и ако се лред том песмом и природа цела ућути и умири, л>уди, у својој очајној борби за све већим комадом, још то нису видели. * Земл>а покривеиа белим снежним покровом. Све као преплашено од нечега страшног што се нримиче, што је ту близу, рекао би дрхти и страхује. Преко опустелих пол>а и оголићених шума пишти студени ветар: распињу се вечите силе, и причају људима причу о њихову ништавилу. Место веселог цвркутања птица, само се на ретко чује гакање врана и гавранова. Нестало жуборења нотока; под леденом кором и њихове душе обамрле. Вратнице се на гробљима отварају чешће но иначе преко годипе, и тако рећи не прође дан, а да звона на оближњој цркви не огласе нечију смрт. И живот по градовима дошао некако једнобојан, као што је и снежни покров, и потмуло улицама бруји. Димњаци се пуше и дим чим избије хвата се облака. Крај многе пећи старци и баке, прбживљујући можда своје последње дане, сањају о прошлости и младости својој. Шта би од свега тога. Где се изгуби оно златно доба слатке чежње и прве љубави, доба наде и усталаштва ? (< И пошто на таква питања одговора нема, то, кад уграбите прилику, и погледате, а оно, преко сасушених и збрчканих образа старачких, склизи се по која суза, и пред тужним погледом

и

душа вам, чини вам се, задрхти

и

њиховим на свој начин заплаче и завапи. А у пећи букти ватра, тај један од четири основна елемента читаве васнјоне, као што су веровали неки стари философи , и пригушеном песмом својом, у тај мах песмом самртничком, прати живот у поноре вечнога мрака. II. Велики естетичар Рескин вели на једном месту ово: „Највећи и најузвишенији рад који

дух људски може да врши на овоме свету, то је: да гледа, и да просто прича о томе што је видео. <( Ја верујем да ће у нашем друпггву таква једна мисао и аФирмација бити и алсурдна и смешна, а можда и глупава; али исто тако верујем, да ће доћн доба, кад ће већина људи делити то мишљење и веровати у њега као у какву верску аксијому. А као год у то, исто тако верујем и у оно тврђење раније наведено: да ће култивисање Лепога бити у исто време и лек против социјалнога зла, и јопт, од своје стране додајем, верујем, да ће то бити једини лек против социјалнога зла. Кад сваки, и последњи и најсиротнији радник, пошто је обезбедио себи свој свакидањи хлеб, дође до тога уверења: да му и сама каква саксица с цвећем у ирозору, и сама каква птичица у кавезу, и само дрво у дворишту, и пипггање ветра, и снег што пада, може дати радости, уживања и мира души, какав су само највећи духови људски могли имати, другојачије ће онда погледати на онога који има већи залогај, али чија запарложена душа тих осећаја нема. А ја верујем, да ни најмањем уму неће бити тешко у толикој мери бити философ. »Права и потпуна ФилосоФија, вели Рескин на другом месту, биће она ФилосоФија која се неће распитивати о узроку сила, него и о узроку форама,; која неће утврђивати само законе овога света, него још, и то нарочито, радости овога света; која неће класиФицирати створења по њихову изгледу и њиховим механичким Функцијама, као што се класиФицирају мотори у механичким галеријама, него и по њиховој естетичкој страни, него и по њиховим ознакама и реФлектима лепоте, као што се класиФицирају статуе и слике у музејима. »Неко би могао рећи да таква ФилосоФија, или таква наука, не би била ни ФилосоФија ни наука у пуном смислу те речи. Па нека и тако буде, нећемо дискутовати о речима, јер између та два начина истраживања одиста постоји велика разлика. Док један од та два начина посматра ствари онакве какве су, други их посматра у толико у колико утичу на осећаје и на дуиту човекову, и задатак је овога другога начина да ојача и прошири импресије што те ствари чине на жива створења. И један и други од тих начина истражује истину, само један истражује истину обличја, а други истину есенције. Један проучава односе ствари између њих самих, а други само односе ствари и човека, и у сваком предмету труди се да пронађе: у колико тај предмет, та ствар служи очима и срцу човекову." Ономе који се научио да види, и само носматрање каквог лепог видика може више да потресе и да разнежи срце и, што је главно, може више најдубљега знања да улије, но ма како велики и сјајни резултати људског знања и умења. А то је оно што је и најтајанственије,