Нова искра

— 66 —

из скорашњега клупчета и почиље да расте; усправи се, главу гордо и достојапствепо уздигне; пређашњи сјај обаспе из очију његових и рећи ћеш да су његове крупне црте готове да сад-сад ороговоре велике, страхотно сјајне и озбиљне мисли. Ето тако стално бива код њега, као да је нека изванредна демонска природа, у којој се добро и зло обличје непрестанце боре. Седи Рако на троножици, тегли густе димове из орахова чибука са црвеном земљаном лулом, пљуцка и посматра своју жену Весну, добро, уплашено и сиротињом убијено створење. Она тарка огањ, забринута је и с неком једноликом бескрајном тугом. Чињаше то само да је у послу, зар само да не гледа свога мужа, чија јој се осењена црилика, час светлија час мрачнија, чињаше као да није човечја него онога што је савио реп, па се сакрио у Беримске кршеве, како га је сликала њена лаковерна сељачка машта. — Што чаркаш ту све јутро као да је Богојављење — поче Рако: — остави то, па пођи те донеси онај кавени такум, да попијем једну каву јутрос! Бесна се још више саже да настави пређашњи посао, очигледно не желећи да с њим раззговара. — Дела, баба, жива била својему старцу, поскочи и каву испеци. Знаш да сам је навикао, па ћу прије ваздан гладан орати, но изјутра без каве остати. Знаш, навика је то... — Знам, како да не знам... — Е, па дигни се, мајка му стара. Послушај барем јутрос. Гурни џезву у жеравицу, отриј такум, на нека сва кућа замирише... Весна устаде и пође к наћвама. — Ето, сједнеш овако — при овом се Рако услони уза стуб од иврде, баци ногу преко ноге и отеже чибук: —- у својој кући, задуманиш и гледаш како ти се пече кава, па у Бога љепота!.. Дела, Весна, да не чекам више! Шта велиш? Хм... Лијепо, овај, стучена, па мирише даје, пусту, осјетиш још отуд с помола. Налијеш је у Филџан, а преко њега се руди кајмак, хе... лисица да премости и реп да не окваси као да иде по леду! Весна се насмеја оваком поређењу. — Па је узмеш дерницу, спуштиш на пријеклад, пуниш чибук и гледаш је. Миље те обузме као кад те владика благосиља, па ти сама душа збори као чактало: »Е баш ти је срећан човјек овај Рако... За деветоро гора и вода отићи ће његова жена да му нађе каве, ако се код куће — да Бог сачува — није десило..." — Како да не — промрмља Весна, али је старац и не чује, него се занео, те сам себи прича с највећим задовољством. — Од светога, од Божића, сачуваће она њему Филџан каве. Продаће и оно за чим јој душа плаче само да га без каве не остави. Домаћица је она... Благо њему за њу, зашто — господари код ње као Шишковић у Вучитрну, пгго држи лире |[о собама као пшеницу по амбарима.... Чујеш ли, баба! Кад пусницу узмем у руке, сркнем је, па је засладим дуванским димом, сви ми живци заиграју и осјетим се као младић. Л

душу ми, просто, држи. Да није каве, умро бих одавна... Еј, баба, дела испеци је већ! Весиа се исправи, погледа га и дубоко хукну. — Што се заносиш и зановијеташ кад добро знаш да каве нити је било нити је има већ одавно у твојој кући ! — Како да нема кад сам ту скоро оку донио из Митровице, да се нађе за образ и за моју стару душу ? — КрститеТа и закрилите, анђели Божји!.. — Па ђе је онда? Попила си је ти — ви сте је попили, р;рв вас попила! Нема... Ја кући, а ви раскућавај. Снагу моју троши, а ви просипај. Мучи се да ти се као домаћину нађе филџаи каве, а они све окрвљоши. Нпкаку суботу не остављам, но купујем по поке, а она: нема... Немало те да Бог да !... Оида донеси барем ракије. Не од оне љуте што сам је јесенас препекао, но од оне купљепе у Митровици ономадашње субоге. — Буди Бог с нама! —■ крсти се Весна и све више бледи и чуди се. — Кака ракија, прекрсти се јутрос!?.. П6 године нијеси Митровицу ни видио, а камо ли ракију купио и донио кући. Не шулапи! — А оно... угриј барем мало меда... Видиш, на очи не могу да гледам, докле што вруће не попијем. — Нема ни меда, нема ничега... ни среће нема у твојој кући. Кути, ие кидај ме!... — Нема?!... Вештице стара! Све хоћеш од мене да сакријеш и ако вас све ја храним као богаље... Но чујеш ли ме овамо — при овом он устаде, баци камиш, па се страшно намршти: одмах да си се дигнула, те ево сад на ову вољу моју и каву да ми испечеш и ракију с медом донесеш, или... или — видиш овај угарак. Не био Рако син Обренов, ако те не умекшам више од памука. Одмах!... — Еј тешко мени!... Нема... И има ли чега тврђега од немања? — изусти Весна и иоче да јеца не од страха но од досаде што је муж унркос дира, кад врло добро зна да од траженога у кући ништа нема. Рако важно и лагано се саже, мрмљајућн нешто у себи, поче на огњишту да преврће угарке, диже један, премери га и стаде ироћу Весни. Погледа је. Очи му сијнуше, злобан осмејак покри углове његових уста, а рука поче да маше угарком. — У Раковој кући ваља све да има, баба. Обрен је оставио, Рако радио, пуну кућу иапунио, па треба да има. У кући сина кнеза Обрена осим тичјега млијека ваља све да има. Свега сам ја набавио да ми се не погази очево име. Па сад или ће имати и ти ћеш доиијети што тражим, или сте га ви проћердали и онда — Господа ми Бога! — неће ти се проћи као дослије... Најприје ћу ти душу памуком вадити, док ти све кости у брашно самељем, па ћу онда наћи она два ђетета, затворити све вас у овој колиби, угарак у стреху, да од вас пахуљ остане, и онда свијет на очи — да се прича појас по појасу!... Весна поново закука, а Рако се бесно примаче и подиже угарак с демонским изразом чо-