Нова искра
Број 3.
Београд, марта 1907. год.
Година IX.
„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, по год. 8, чстврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 дипара у злату. Претилата и све што се тиче администрације гааље се Р. Ј. ОдавиГпЈ, власпику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мипгана улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење поједипнх бројева извргаује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —
Рако Козаревац
I.
ад кроз Козарево пођеш његовим брежуљкастим присојем, на једној заравни, баш више извора, јако ће ти пасти у очи почађала, сура и бедна кривача. Њен мрки покров од сламе ветар је на неколико места сасвим сљуштио, те стрче голи срчеви рогови и букове проштине. Плот је око ње отрунуо и искривио се; да га само такнеш, не би се развалио, него би се расуо као давнашњи скелет. Место врата, с источне стране, прикована је за искривљене стубове јасикова вратница, а место димњака види се испод самога врха некаква рупа, као да је тамо утина направила себи гнездо. Двориште није ограђено; у њему, осим тора од веома старих врљика и у њему искривљена наслона, нема ничега, а по израслој трави види се одмах да домаћица ове немилосрдно запуштене куће не излази увече да причекује стада и веселе чобане. У овој кући једнога петровскога јутра сеђаше поред огњишта њен домаћин Рако Козаревац, запуштен и каљав, издрпан и чађав каогод и његова жалосна кривача. Некад је то био крупан, црномањаст Колашинац, крупних очију, ко-
смат и широкоплећаст планинац. Сад је иросед, неизбријан и прљав, по мало закрмељао, па се све то згодно помешало, те му лице добило сивоплавичасту маст, а сва појава његова одаваше Циганина котловара или мечкара, који се по том крају почешће виђају. Црте веома крупне и оштре, те су потпуно складне с његовом великом главом, чупавом и чекињастом. Испод великих надстрешница поглед врло дубок, оштро замишљен, блуди тамо - вамо ; по чему ћеш одмах помислити да његова душа расправл>а крупне ствари, које су изнад његове бедне куће и личнога опстанка — рећи ћеш да брине велику, дубоку до бола, горку и мучну народну бригу. Час но час његове очи јако блесну, сијну тајанственим огњем, преко уоана му се развуче крепак осмејак, па се те исте очи за тренут замагле и утрну као да их брзо-брзо превучеш црном копреном. Осмејак му не учили као што то обично бива, него се наједанпут изгуби, као да га сабљом срубиш. Тад му се уста приклопе као велика клешта; све се тело некако најежи, потегли натраг, увуче у себе и укочи, као да хоће да се сакрије, да га нестане. Сав се згрчи и потамни као да га је страх од оне мисли што му изазва блесак у очима и крупан осмејак. Но та тамноћа лагано силази с његова лица; он се чисто извија