Нова искра

— 68 —

века који ужива у предсмртним мукама своје немоћне жртве. II. Али баш у тај мах се нојави њихов син Вукојица, смеса мајчине преплашености и очеве грубости. Он застада на прагу и брзо виде у чему је ствар. Весна одмах престаде запомагати, а Рако брзо баци угарак, поче да се искашљује и да звера тамо-вамо као да тобож тражи чибук. Вукојица се пак сети да га је страх, па му чисто дође мило. — ТТТ та ми би од луле, баба, душе ти? поче Рако као да ништа није било. — Од угарка ваљада, крвниче један?... подвикну Вукојица и уђе унутра. — Помамио си се опет, а? — Па, овај... Вуле дијете... оно... мало се с бабом хтио да нашалим — знаш, да видим да ли ме се боји помало. Само то. А она удари у плач, пижа врашка, ха-ха-ха! — Кака шала, кад кућу готово упали ? — Није, Вуле, не слушај ти њу. — Знам ја како није — рече Вукојица, па дочепа снадно куће неку цепаницу и потрча на оца. Овај се заиста уплаши, осврну се, али виде да нема куд. Одмах рашири ноге, метну руку на појас и поносито се испрси. — Ходи, копиле проклето! Мислиш е ја овај пиштољ носим да жене Козаревске плашим ? Та ну мрдни још један скрокљај, па ћеш виђети да барем својему робљу још могу судити!... Весна ужасно закука и потрча између њих, молећи уз жалопојку да се окану несреће и бруке. — Пусти ме, мајко! — Остави га, баба, да га само погледам низ пиштољ! За часак се обојица погледаше, отац сијну очима док се Вукојица упланга његова последња узвика и сакри се за мајку. Први поче још више да виче жени да се увије, стаде да насрће и да се кочопери, јер виде да је освојио. Јадна мајка запомаже и труди се да грудима својим сакрије сина. Али се баш у том тренутку зачу песма споља и у кућу уђе Живана, девојка на времену. Крулна као отац, заруменила се и зајапурила да сва брекће једрином и здрављем. Она спусти на дно куће кукаљу с крчазима, покри их канавцем, па се исправи и сасвим весело прозбори као да се овде људи не свађају, но грле и љубе. — Машала! У нашој кући као да је ударио Иијемац на Москова. Бре !... Мајко, остави их нека се барем једном истуку као људи, а не као гурбети... Остави их! — Не био ја Обренов син, ако му сад не проспем цријева око огњишта! — повика Рако и насуну. — Ха-ха-ха! — закикота Живана. — 0, што је јутрос чико јунак! Бјежи, Вукојица, — погибе!.. Држите се, јунаци! — још једном подвикну Живана па секну мајку устрану и шчепа је у наручја да не би опет потрчала да их развађа.

Уз пратњу њезина грохотнога смеха каогод у цирку, ова двојица плашљиво почеше насртати један на другога. Рако се ускочопери, м[ЖО га погледа, те се Вукојица збуни, погледа па његов појас и задрхта као прут на води. — Шта чекате? — злобдо им подвикну Живана. — А, својски, иоштено!... Пфуј, срам вас било! Ви сте габељи, а не људи с миром на челу. Ну погледај их, мајко: чико наслонио руку на силав, рекао би црногорски му је ливор тамо, а оно нема ни бритве; бале дрхти као да је пред њим змај, а опет држи цјепаницу као зла жена. Ха-ха-ха!... Но оставите се бруке, док нијесам дохватила овај угарак, те да не могнете погодити на врата! И Рако наједанпут рашири руке према сину и загрли га. Овај то једва дочека, па испусти цепаницу и нежно се наже к оцу. — Покори нас Живана — поче Рако смејући се. — А да не дође, огњиште би крв залила. — До кољена би потекла! —• одговара Вукојица и брише хладан зној с чела. Сасвим мирно као да ништа није било, обојица се окренуше, нађоше столице и седоше. Рако напуни лулу и затражи од Живане да му притакне жар. — Па баш шћаше да ме бијеш? — Валај, чико, да не дође Живана, свашта би било. Зажалих мајку, крв ми очи зали, па... — Ја, али ја одмах за пиштољ, виђе ли? На ово се и мајка и ћерка осмехнуше. Живана стаде према њима, подними се обема рукама, готова опет да прсне у смех. — Оно до душе не имадијах ништоља, али се учиних као да је ту у силаву, те само да видим јеси ли моја крв, Вукојица. И баш се не уплаши. Ја. Алал ти мајчино млијеко!... — Баш ни колико зец. Ха-ха-ха! — Е, немој ти сад, Живана... Баш волим кад ми се неко одупре. Као некаквом куком повуче ово што ме у грлу гуши и дави... Дај ми, баба, мало воде... И добро си учинио, Вуле сине, што дође у овај пар. Догрђело ми бјеше. Душа ми дошла ево баш довлије. Тражим каву — нема; тражим ракију — нема; тражим меда — нема: — па шта онда има у мојој кући ? Нема ништа. А ја сам запазио свакога добра у овој колиби, кроз коју сад ветар дува, налазећи врата ђегод дође... Баба, ходи овамо; слушај и ти, Живана. Ја сам син кнеза Обрена. Ја не могу овако више да трпим. Ријеч иема нека се не изговори више у мојој кући. Ако је мене овакога Бог саздао, немојте бити ви луди. Зар ме не свикосте ?... Тражим каву — реците: ево је, дао је Бог; тражим ракију — тако исто: чико, ђаволе, враже, ево сад ћемо донијети, па мирна Малесија. Ја знам да нема, али ми се опет чини да има, јер не могу да замислим да у мојој кући чега нема. Ето сједим овако, гледам на пријеклад, па ми се све види како се на њему кава пуши, врела и руда; гледам пред себе како ми се жути шљивовица, па све пљуцкам од радости, па ми се чини да бесједим с првим људима нашега