Нова искра

— 69 —

Крањске

Савинске планине са

стране

краја, све с кнежевима, поповима и кметовима, који су ми донтли на част и гозбу... Ето како ја без. каве могу каву да пијем. А ви? Само знате да рекнете: нема. Зар ја не знам? Зар ја не желим да имамо свега: пуне торе и оборе, каце и бачве? Ја се барем старам и себе да преварим колико да ми је лакше, а ви само ■— нема, нема... Шго се не смилујете, што не ћутите, што не упамтите да у Обреновој кући не ваља прозборити нема?... Е, Рако, Рако, боље би било да се ни родио нијеси. 0, јадна кућо моја! Ветар не свира кроз твоје љетве ■ и проштине, но кроз моје срце... Ех! Весна, опрости, молим ти се. Е, тешко мени!... Страшно га беше погледати у овом тренутку. Навали се на Вукојицу, лице покри рукама, зајеца и кроз прљаве му прсте покагхаше вреле и кругше сузе. Весна му притрча, нежно наслони руку на његово раме и чисто матерински поче да га теши: — Па да ће Бог, старче... престани. — Хоће, но? Оваким радницима и кућићима како да не... Рогове дабогда! — одсече Живана, па са дубоким презрењем окрену главу не другу страну, готова и сама да заплаче од једа због очеве слабости и чудноватога уображавања. III. Неколико дана после овога пред Ракову кућу дође поп-Милојко са иресавијеиим енитрахиљем преко левога рамена; с њим беше његов ђак Вожа. На грло нанизао попове бисаге, а у руци носи котлић са струком босиљка. Поп зашао по селу да свети петровску водицу, па сврнуо и код Рака, с којим вољаше да чини шегу још издавна. Божа позва домаћина. У кући се одмах сетише ко је. Весна се као уилаши, хукну и пође да туца ио кући, као што увек чини, кад се гост појави на врата, знајући да га нема чиме угостити; Вукојица заблену, Живана мирно устаде, а Рако

потрча преко прага, рашири руке, дубоко се поклони и њима дотаче земљу, иа их онда скрсти на прсима, смерно приђе и пољуби попа у руку и у груди. На лицу му се виђаше неизмерна радост као да је видео давно жељенога госта. — Добро ми дошао, попо! Благослови и заповједај у божју и моју кућу. Богу хвала кад те једном у њој виђех! Вола сад да закољем неће ми бити жао. Заповједај!.. Поп га лепо благослови, целива се с њим, па уђе у кућу и са свима се поздрави. Рако радосно облеташе око њега, трљаше руке и узвикиваше : — Док јагње не би нојео, да није иост, не бих те пуштио да из моје куће отидеш. Није у овом селу само Чука домаћин, но се још когод находи. Поп се насмеја, приђе наћвама и поче да одвезује књиге, а Божа се натмурио, јер зна да овде нити што има за попове бисаге нити за његово грло. — Што си се смрзнула, Весна ? — ужурбано поче Рако. —■ Живана, дај тај кавени такум. А ти, Вукојица, потрчи тамо у клијет, те наточи ону Обренову чутуру из оне мале бачве. Поп воли комовицу. Гледај добро, немој да погријешиш и наточиш шљиву. Поскочи, Вукојица роде. Поп свакога дана не долази. Док ово Рако говораше, поп испод ока погледиваше Божу, који би не знам шта дао само да може да се слатко исмеје. Вукојица пак изиђе на врата, у први мах готов да поверује у остварљивост очеве наредбе. — Живана сине, столицу попу, каву! — А од које ћу, чико?.. Од оне ли што је двадесет гроша ока? — лукаво поче она, готова да га лупи по глави за овакву његову будалаштину .