Нова искра

— 115 —

и повика: „Нека вам Господ буде у помоћи!«, па се онда чисто преви до земље од смејања. ФритјоФ бејаше поготову увређен, али није имало смисла ићи даље у љутњи; осим тога, он је имао потпуно право кад је оно рекао, а после, п ова је жена била тако леиа. Он остаде дакле па се пусти у разговор с Ериком, трудећи се, помишљајући на госпођу Бој, да својим гласом покаже како, у својој надмоћности, има обзира према њој. За то време она је шврљала по осталим крајевима атељеа и певушила замишљено за свој рачун, нзводећи час живе, веселе трилере, час свечани речитатив. На једном великом дрвеном сандуку стајала је глава младог Августа; она стаде скидати с ње прашину, па онда узе комад глине и од ње му начипи бркове и браду, као и прстене које му завуче у уши. Дор ; је она још то радила, Нилс јој се бејаше приближио под изговором да разгледа снимке на иолицама. Она се није ни осврнула, и ако је морала знати да је близу ње, јер, и не окренувши се, она му пружи руку, и замоли да јој донесе Ериков шешир. Нилс јој додаде шешир у још једнако испружену руку, и она га узе и метну на главу Августову. — Стари Шекспире, — рече она нежно и помилова по образима травестирану бисту, —

глупи, матори момче, који ниси знао шта чиниш. Засео човек на нотрошио толико мастила и створио Хамлетову главу, и не мислећи пи на шта при томе, је ли?. — Она скиде шешир с бисте иа јој метну матерински руку на чело као да хоће да јој заглади косу. — На иггак матор, срећан човек. Матор, а не несрећан песник! Јер, зар није тако, госнодиие Лине, мора се нризнати да је он ипак имао среће као литерат, тај Шекспир ? — Да, ја имам своје нарочито мишљење о томе човеку, — одговори Нилс поруменевши и као мало увређен. — Господе Боже! II ви имате своје парочито мишљбње о Шексииру!... А шта мислите то ? Јесте ли с нама или против нас? — И, осмејкујући се, она се намести крај бисте па је обгрли око врата. — Ја не знам да ли ће мишљење, моје мишљење коме се ви ишчуђавате, имати среће да добије важности тиме што се слаже с вашим, али ја држим да је оно уз вас и вашега гптићеника; свакојако, моје је мишљење то, да је он знао шта је чипио, промишљао шта је чинио, и имао смелости да учини што је учинио. Истина понекад је он то чинио и са сумњом тако да се и данас још види сумња, а понекад је само у пола имао за то смелости па новим потезима б|)исао оно што није смео оставити да остане оиако како је било... И тако је говорио и дал>е. Али, док је он говорио, госпођа Бој је бивала постепено све неспокојнија; гледала је нервозно час на једну час на другу страну и играла неспокојно прстима, а лице јој помрчаваше све више и више неки израз који је најпре исказивао забринутост а напослетку бол. Најзад се не могаше више савладати. — Не заборавите шта сте хтели рећи! рече оиа. —• Али, молим вас, господине Лине, оставите то ,с руком — тај покрет, као да хоћсте зубе да вадите; молим вас, оставите се тога!... А сад, иродужите слободно дал>е, ја сам оиет нажљива! Осим тога, ја се потпуно слажем с вама! — Е па онда није потребно више ништа ни да кажем! — Зашто ? — Па кад се слажемо! — Да — кад се слажемо! Ни једно од њих није мислило ништа нарочито овим последњим речима, али су их они изговорили иеким тако значајним нагласком као да је у њима скривен читав свет нежности, и гледали су једно у друго с неким духовитим осмехивањем на уснама, — светлост разумана измаку,