Нова искра

који је тога тренутка просветлио — иа су обоје љути по мало што тако тешко поимају, размиптљали шта ли је могао мислити онај други својим речима. Па лагано приђоше осталима, и госпођа Бој седе опет на своје пређашње место, на малену столицу. Ерик и ФритјоФ бејаху ве1> посустали од разговора, те се обрадоваше кад добшие поново друштво. С тога ФритјоФ приђе одмах госпођи и бејаше врло љубазан, док се Ерик као домаћип држао скромно повучен. — Ако бих хтео бити радознао, — рече ФритјоФ, — ја бих упитао: каква је оио књига била због р;оје сте се ви и РеФСтруи препирали кад смо ми дошли ? — Ви питате ? — рече госпођа Вој. — Питам. — Ег^о? Егдо, — одговори ФритјоФ ноклоиивпти се понизно. Госпођа Кој нодиже књигу па рече објављуј.ући свечано: — Хелге, Еленшлегеров Хелге. — Која оно песма бејаше? — Ево: Госпођа с мора долази у походе Краљу Хелгу. —■ А који стихови? Они, кад је Танкјера легла крај Хелга, па овај не може више да савлада своју радозналост, већ се окренуо да је види: И задрхта кад му поглед На мишице њене пао: Те лепоте нигде нема Па се њеној сили дао. Одећа је са ње спала. У сну тихом снове снива; Као да је море роди Мек јој вео гело скрива. — И то је све, што сазнајемо о леиоти Госпође с Мора, и ја нисам била тиме задовољна. Ја бих хтела да имам бујан, ватрен опис, хтела бих да видим сјајну лепоту, да ми чисто дах стане. Ја хоћу да будем посвећена у чудну лепоту тела једне такве жене с мора, и сад вас молим ја: шта ће мп беле мпшпце и лепи удови с комадом вела преко њих? — Боже мој! Не, она би морала бити нага као талас, п кроз њу бн морала струјити помамна лепота мора. На њеној кожн би морало бити нечега од фосФорног сјаја летњега мора, у њеној коси црна, разбацана морска трава. Зар није тако? — Јесте, тпсуће боја воденпх морггло бп да се преливају у њеном оку; њене бледе груди треба да имају заносну, расхладљиву свежину, таласасти ток таласа мора да сгруји кроз све њене облике, њен пољубац мора имати силину вртлога а меке као пена од таласа морају бити њене нежно рапшрене руке. Она се бејаше сва разгрејала говорећи тако и стајаше још сасвим узбуђена због овога разговора па гледаше шпром отворених очију, као дете које пита, у своје млађане слушаоце. Али они не рђкоше ништа. Нилс бејаше сав иоцрвеиео, а Ерпк у највећој забуни, ФритјоФ

бејаше саевим занет п гледаше нетремице, с неприкривеним дивљењем, у њу; па ипак је он понајмање увиђао како је .заносио лена бпла она, кад је, заоденута својим речпма, тако стајала иред њпма. Није прошло ни пеколико недел>а а Нилс и ФритјоФ бејаху исто тако чести госги у кући госпође Бој као што је бпо и Ерик РеФструп. Осим бледе сестричине домаћичине, опи су иаишли овде иа гомилу песнпка, сликара, глумаца н архитекта, који су то тек имали бити, сви впше уметници по својој младости него ли ио своме таленту, сви иупи нада, одважни, жељни борбе, и врло лако склони на одушевл^ење. Међу њима је било дакако и појединаца којп су билп тихе сањалице и који су тужно уздисали за ишчезлим пдеалнма минулих времена, али је већина била испуњена оннм што је у то доба било ново, занети теоријом, заслепљеин јутрењом јасноћом, поднвљали од силиие оиога што је ново. Нови су били они, потпуно нови, нови до претеривања, и то можда у толико више што су сасвим на дну срца носили иеку чудну, инстиктивно силну чежњу, коју је ваљало заглуишти, чежњу коју није нпак могло задовољитп оно пгго је ново, и ако је то било горостасио, свемоћно, и ако је обухватало све и све просветљавало. Али то није марило ништа, то је била плаха радост у младпм душама, вера у светлост великих мпсаоних звезда, наде бескрајне као мора. Њих је иосило одушевљење као на орловим крилима, а хиљадострука одважност надимала им је срце. Живот их је дакако доципје истрошио, већину навео на ћутање; од тога је мудрост ненгго одбила, а подлост је однела можда остатак, али шта то мари! Време, које је однело оно што је добро, не може се ионово вратити са злим; и у доцнијем животу ништа не може учинити да свене ма и један једини дан, или да буде уништен ма и један час од живота који је човек једном проживео. У Нилсовим очима свет је ових дана добио сасвим други изглед. Чути своје најтајније, неодређене мисли с десет различних усана, своје чудновате, особите назоре, који као оно поплављено земљиште почивају пред човеком у магловитим линијама, с неодређеним дубииама и лаким тоновима, иа сад одједанпут видети то без копрене, у јаспим, оштрим, светлим дневним бојама, јасно у свима иојединостима, избраздано путевима и гомиле људи на овим путевима бнло је нечега Фаптастичнога у томе што је Фантастично тако стварно постало. Он не" бејаше дакле више осамљени дечји краљ, који је владао над земљама које је сам себи у сну уснИо, не, он је био један од оних у гомили, човек у тој гомили, војник у служби идеје, новога. Он имађаше мач у руци и пред њим се лепршала застава. Како ли дивно то бејаше време, пуно нада! Како ли је необпчно човеку чути како се иејасно

— I Г<- —