Нова искра

— 117 —

Јапански оркестар

и гајанствено шапутање његове душе разлеже као помамнн изазивачки звук рогова, као ударци буздована о зидине храмовске, као Фијукање Давидових каменова о Голијатову лубању, као победничке ФанФаре кроз ваздух стварности. Бејаше као да човек чује сама себе где туђим језицима, с туђом силином и туђом јасношћу говори о ономе, што је с њиме било толико срођено. Није се само с усана његових вршњака разлегало мово јеванђелЈв о распаду н усавршавању: било је и старијих л.уди, л»уди с познатим имепима, који су имали ока за новину и њене лепоте, који су за то имали више речи но омладина, били свечанији у своме схватању; у њиховом друштву било је имена и из минулих столећа. Они су имали узасе историју, општујисторију, историју човечјег духа, Одисеју мисли. То бејаху л>уди који су, у својој младости, били исто тако одушевљени као што су они који су сад били млади, који су дали сведочанства о оном духу који сад бејаше ове обузео. Али кад су, ирема своме гласу, разабрали оно што човек разбира ио гласу у нустињи — да су, наиме, осамљени — они су умукли. Али је омладииа помишлЈала само на то да су ови л>уди говорили а не да су и умукли, па за то су и стајали сад с ловоровим венцима и мученичким крунама, вољни да се диве, срећни што смеју да се диве. И они, на које се односило ово дивљење, не одбацише ово позно признање, већ натакоше на главу крупе с пуном вером, гледаху једно у друго као у велике и историјске личности, опеваху из своје прошлости оно што баш није било бог зна како херојскн — и распалише ноиово декламацијама своје старо уверење које иезгодне прилике и време бејаху расхладили. Породица Нилса Линеа у Копенхагену, нарочито иородица старога државног саветника, не бејаше се ни мало обрадовала друштву које млади студент бејаше себи изабрао. Њима нису задавале бригу толико нове идеје колико то што су неки од оних младих људи били мишљења да су дугачка коса, високе ловачке чизме и по мало прљавштине од користи овој идеји; па и ако

Иилс није у Овом погледу био Фанатик, ипак је његовим сродницима било неугодно да га гдегод сретну, а још непријатније што су гањихови иознаници виђали у друштву оваких младића. Ну ово је, ипак, била ситница према ономе што је он тако много одлазио госпођи Бој и с њом и њеном бледом сестричином одлазио у позориште. Не можда због тога пгго се за госпођу Бој могло рећи штогод нарочито. Али се тек говорило о њој. У многом погледу. Она је била од добре породице, по рођењу Конерој, а Конеројеви су били једна од најстаријих и најотменијих аристократских породица у граду. При свем том, она бејаше нрекинула с њима. Неки су тврдили да је то због њеног распуснога брата, кога бејаху одаслали у колоније. Сигурио је пак било то, да је међу њима било све ирекинуто, па се шапутало чак и то да ју је стари Конерој био проклео и после тога добио наступ своје окаке пролећне сииње. Све се то десило пошто је она остала удовица. Бој, њен муж, био је апотекар, а88е880Г рћагтасЈае н племић. Кад је умро, било му је шездесет а уз то ималац од једне и по тоне злата. Колико се зцало, они су живели лепо једно с другим. За ирве три године муж је био врло заљубљен; доцније су живели свак за себе: оп заузет својом баштом и одржањем свога гласа као богат човек у мушком друштву, она позориштем, музиком и немачком поезијом. Затим је он умро. Кад је прошла годипа жалости, удовица се кренула на пут у Италију и остала је тамо две три године, понајвише у Риму. Није било иимало истине у причању, да је у неком Француском клубу пушила оиијум, као год ни прича да се дала моделисати на исти начин као Паулина Боргезе; а мали руски кнез, који се убио сам у НеаполЈу док се она тамо бавила, није се никако убио због ње. Истина је била међутим то, да су јој немачки уметници неуморио нриређивали сереиаде, као год и то, да је једнога јутра, у оделу девојке из Албаиа, села на црквени степепик горе у Виа Систина и онда пристала да је једап ириспели уметник ангажује да му послужи као модел с крчагом на глави и једним малим, црнпурастим дечаком на руци. Бар је у њеиом стапу била једна таква слика. У повратку из Италије иашла се с једним земљаком, једним познатим, ваљаним критичарем, коме би милије било да је песник. Називали су га негативном, скептичном природом, оштром главом, који је сурово VI немилосрдно своје ближње нападао, јер је тако суров и немилосрдан био и према самом себи те отуда сматрао да је његова бруталност оправдана. Али он не бејаше управо баш у свему онакав каквим га људи бејаху начинили; он није био баш тако ансолутно непријатаи пити тако безобзирно консеквентан, као