Нова искра

— 119 —

У.ДАВАК у МАНАСТИР ХиЛЕНДАР

ФритјоФом је био пре подие заједно; а да иде у позориште било је одвећ доцкан. При свем том, он изиде из куће па је, нерасиоложен, шврљао улицама. Да ли је госпођа Бој нешто код куће ? Истина, данас није био дан њезина примања а и било је већ прилично доцкаи. Да ли инак да покуша? Госпођа Бој је била код куће. Била је сама код куће. Пролећни ваздух бејагае је заморио јако, тако да није могла са сестричином поћи у неко друштво, и више је волела да остане па да се извали на софу, да пије јак теј и чита Хајнеа. Али, сад је била сита стихова и хтела је да играју томболе. И тако стадоше играти томболе. Петнаест, двадесет, седамдесет седам и тако читав ред бројева, лупкарање дрвених нлочица у кеси и неко досадно котрљање ђулади по поду у стану над њима. — Ово није забавно, —• рече госпођа Бој, кад у једно време не бејаху ниједну пумеру покрнли. — Зар иије тако ? — Тако је! — одговори оиа сама себи и заврте зловољио главом. — Али, шта бисмо играли друго? Она склони руке преда се преко дрвених нлочица на гледаше у Нилса испитивалачки и без иаде. Нилс није збиља знао ништа. — Само немојте тражити музику! Она наже лице изнад руку па додириваше ирсте уснама, зглавак по зглавак, цео ред до краја и онда онет натраг. — Та ово је најгрознији живот што га има, — рече она и нодиже очи. Није могућно доживети ни најмању какву ситницу; а оио мало што живот одбацује од себе, ие може тек одржати човека у току. Зар не осећате и ви то исто ? —- Јесте, и ја одиста не знам ништа бол>е него да урадимо као оно калиФ из Тисућу и једне

иоћи. Ако будете, поред те своје свилене кућпе хаљине, иребацили преко главе само још једну белу мараму, а ја узмем ваш велики индиски шал, могли бисмо сасвим лепо изигравати два трговца из Мосула. — Па шта бисмо, иас два бедна трговца, могли започети? — Па да пођемо доле до пристаништа, да најмимо једаи чун за двадесет златника па да се пустимо онда на тампе таласе. — Покрај пешчаних наноса? — Да, са шареним лампиоиима на катаркама. — Каољубавпи роб Ганем. Знам већ потпуно шта сте мислили тиме. Људима је некако својствено да одмах, у највећој хитњи, стварају сценерије н ситуације и да, поред свих тих спол>ашних ствари, заборављају на оно што је главно. Зар нисте опазили да смо ми жене бескрајно много мање Фангасте но људи? Ми не умемо да се, у Фантазији, унапред одајемо уживању или да с Фантастичном утехом отклањамо од себе тугу. Што је, ту је. — Фантазија! — Та то је тако мало и бедно! Јесте, кад човек постане старији, као ово ја, онда ужива по каткад и у јадној комедији Фаптазирања. Али човек не треба то да чини никад, никад! И, уморна, она се посади на софу и у пола лежећи у пола седећи наслони браду на руку палактивши се о узглавнике на софи. Поглед јој је блудио ио соби, и изгледаше да се занела у тужне мисли. И Нилс је ћутао, те је била потиуна тишина. Чуло се иеуморно канаринкино скакутање тамо амо; тик-так великог зидног сахата одјекивало је посред ћутања све гласније и гласиије; једна жица на отвореном клавиру пуче одједанпут те одјекну лаганим, тихим јеком који се губио заједно с чудним брујањем у овој тишини. Она је изгледала тако млада на благој, жућкастој светлости звезданих лампа, која ју је обасјавала од главе па до пете, и неко заиосно слагање било је међу лепим, јако развијеним вратом, матронском каном Шарлоте Кордеј и безазленим детињим очима и отвореним малим устима с млечно белим зубима. Нилс је гледао с дивљењем у њу. — Како је чудно то, кад човек жуди за самим собом! —- рече она, отимл>ући се лагано од својих сиова и враћајући се својим погледом у јаву. — Ја чезнем тако често, тако често за самом собом, као кад сам била млада девојка, и ја волим ту девојку као створење коме сам ја била блиска, с којим сам делила живот и срећу и све, и које сам ја иотом изгубила не могући ни најмање што учинити да то спречим. Како ли је дивно било то време! Би и пе слутите, како је нежан и чист живот једне младе девојке све до времена прве л>убави. То се може исказати само у тоновима.