Нова искра

— 120 —

Замислите га као оветконипу, еветковнну у каквом вилинском замку где се ваздух блиста као руменкасто сребро. Он је пун свежега цвећа ; и оно мења своју боју, размењује међу собом лагано боје, све што је у њему поцикује од радости али потуљено; и слутње, које се тек указују, блистају се и горе као мистнчно вино у финим, финим пехарима у сновима, па се разлеже звук и распростире мирис: тисућу мириса се ироноси кроз дворнице. Ах, могла бих зајаукати кад се сетим тога, а и кад помислим на то да ме овај живот, кад бих нешто баш и могла, као неким чудом, још једанпут имати све, све то, не би могао више одржати. Ја бих пропала као крава која би хтела да игра по паучини. — Не, баш никако, — рече живо Иилс а глас му је дрктао од гнева, — не, вн бисте могли волети много отменије и спиритуалније но каква млада девојка. — Спиритуално! Како мрзим ту спиритуалну љубав! Цвеће које пониче из царства такве љубави, то је материјално цвеће и ништа друго; оно и не расте, човек га вади из главе па меће у срце, пошто пн само срце нема цвећа. Па то и јесте баш оно због чега ја завидим младој девојни што код ње није ништа лажно, у пехару њене љубави њој није ни иотребна Фантазијакао зачин. Немојте мислити да њу, за то нгго је њена љубав ироткапа и претрпана Фантастичним сликама и сликама велике, бујпе неодређености, да њу више интересују слике но земл>а на којој она живн. Не, то долази само отуда, што сва њена чула и пагони и подобности свугде траже л.убав — свугде, не замарајући се нимало. Али, збогтога, девојка не илива од радости у својој Фантазији, чак се и ие задржава у н.ој, не, она је тако реалистична да је често и много пута, у своме иезнан.у, безазлено циничка. Ви и не слутите, на пример, како заиосно уживање може бити за једну младу девојку да крадом удише мирис од цигаре који се задржао на оделу њена драгана, — та то је по тисућу пу.та више но васколики пожар од Фантазије. Ја презирем Фаптазију. Јер, шта је то, кад целокупно биће човеково жуди за срцем другога човечјег створа, а овамо га пуштају само у студено предсобл^е Фантазије! И колико се пута показало да није тако! И колико ли се иута пе морамо помирити с тиме и пустити да пас онај, који нас воли, заогрне својом Фантазијом, да нам метпе на главу ореол, да нам о рамена свеже крила, да нас заодене одећом звездама украшеном па тек онда да сматра да смо достојне љубави кад будемо пропарадирале у том маскерадном оделу, у коме пико од нас не може бити опо што је он одиста главом, јер смо и сувише накинђурени, а чине нас нервозним тиме што падају у прашину пред нас и тако нас обожавају, у место да нас узму онакве какве смо па да нас просто воле. Нилс бејаше сасвим збуњен. Он бејаше подигао њеиу џепну мараму, која је била пала на под, па се паслађаваше мирисом њеним и не бејаше нимало спреман на то да ће она гледати у њега тако нестрпл.иво и очекивати одговора,

и то баш сад кад се он бејаше задубио у разгледање п.ене руке. Али он ипак успе да даде одговор : да је, ирема његову мишљењу, највећи доказ за љубав човечју то што он мора, да би пред самим собом оправдао ненсказапу љубав према другоме, окружити то створење божанском светлошћу. Јесте, али то и јесте баш оно што унижава, — рече госпођа Бој, — та ми смо довољно божанске онакве какве смо. Нилс се осмехну пријатно. — Не, не смете се смејати, то није никаква шала. Напротив, потиуна је збиља, јер то је обожавање, у своме Фанатизму, у главноме тиранија; хоће да нас силом дотерају на идеал људски. Искорените у нама што се не слаже с његовом идеалном иредставом; уклоните га. Ако се то пак не може угушити, онда мора човек прећи преко њега систематским заборављањем; и оно чега немамо, што нам није нимало својствено, то мора бнти натерано да истера дивље цветове тиме што га дижу под облаке и што се непрестано претпоставља да га ми имамо у иајвећем стеиену, и што се то узима као камен темељац на коме се подиже љубав човекова. Јатоиазивљем насиљем према нашој природи. За мене је то дресура. Љубав човекова Дресира. И ми се сагибамо; чак и оне, које нико не воли, сагибају се такође, кад смо слаботиње за ирезирање И иишта вигае. Она се подиже из дотадагањег положаја па иогледа у Нилса, чисто претећи. — Ох, да сам нешто лепа, алп заиосно лепа, лепша 1Ш и једна друга жена гато је кадгод живела, тако да сви, који би ме видели, буду обузети неизгладљивом, боном љубављу, као неком чаролијом, ох како бих их ја онда, снлом своје лепоте, натерала да обожавају не свој традиционални, празни идеал већ мече, такву каква сам, мене саму делић по делић, бору по бору мога бића, зрачак по зрачак моје природе. Сад се бејагае подигла сасвим, и Нилс науми да иође; али он остаде јога и размишљагае о разним смелим обртима којнма пије смео дати израза. Најпосле се одважи, дохвати је за руку и пољуби, али му она нружп и другу руку за пољубац, и тако он не могагае превалити преко језика нигата вигае до: лаку ноћ. Нилс Лиие се бејагае заљубио у госпођу Бој, п он је бпо срећан због тога. Кад се враћао кућн истим улицама, којима је пре тога с вечери нерасположено лутао, њему се учини као да је давно, давно било већ кад је иролазио овуда. Оспм тога, бејагае наступила нека извесна сигурност, мирније држање у ходу и кретању, и кад је своје рукавице нажљиво закончавао то је учииио под утиском да се с њиме збила нека велика промена и с у пола свесним осећањем да је због ове промене обавезан да законча своје рукавице — пажљиво. Како је био и сувигае занет својим мислнма те не би могао опавати, он се псне на наснп. Нремшнл.ао је за чудо тако мирно, како се њему чинило, па се чудно мирноћи, али није бага много веровао у њу; било му је као да врн II