Нова искра

— 121 —

хилендарски конаци

кппи на дну самога његовога бића мирно и непрекидно, као да избија извор, па буја и гоии напред, а.ли далеко, далеко. Било му је некако тако као да очекује иешто што треба да дође из далека, нека далека музика која с лупњавом, шумом, хуком п буком мора мало по мало доћи ближе, која ће се с хуком устремити на њ, шчепати га, он не знађаше како, "и понети га, он не знађаше куда, да мора доћп као река, да се мора боритн као илима и осека, и онда — Али сад се бејаше примирио — само оно дрхтаво певан>е у дал>ини, иначе је свугде био мир и све је било јасно. Он је волео; он је себи гласно нрнзнао да воли. Неколико пута. ]>ило је неког за чудо достојанствепог звука у речима, и оне су казивале тако мпого. Оне су казивале да он није више заточепик оних Фантастичних утицаја детињског доба, да није впше играчка бесцилзие чежи.е и магловптих снова, да је побегао из земље елФа која је с њиме и око њега одрасла, држала га у загрљају са стотину руку и са стотину руку му очп затварала. Он се бејаше отргао из ових окова и сама себе извојевао; и ако оиа још пружа своје руке за њим, мами га немим иогледима, маше му белом одећом — њена је моћ била унпштена, сап који је дап растерао, магла коју је сунце разагнало. Зар његова млада љубав није била дан и сунце и васколики свет? Зар се, пре тога, није шенурио у почасном пурпуру који чак није бпо ни изаткап; зар није био велик на престолу који иије био нн подигнут? Али, сад је стајао на високом брегу па гледао, преко пространих равница на земљи, у свет жудан песме а у коме оп није живео, у коме се за њ није ни знало, у коме га нису очекивали. Поцикивао је од радости на помисао да још ни један дах његове дугпе није иорфеиуо ни листак у тој целокупној пространој бесконачности нити узбуркао н један талас у њој. Све је то имао он да

задобије. И он је знао да он то може, осећао је да је поуздан у победу и јак као што може бити само онај који још све своје несме носи неиспеване у грудима. Млак пролећни ваздух био је пун мхгриса, не засићен, као што је летња ноћ, већ само тако рећи дотакнут од мириса, од балсаммириса младих топола, свежег даха позних љубичица, слаткога бадем-мириса гроздасте трешње — и то се све мешало, растављало, развијало један тренутак, на онда одједанпут нестајало или се лагано губило у ноћном ваздуху. На као год сенке овогамириса, тако су по 1веговој души играла ћудљиво ваздушаста расположења. И као што су око чула обнгравали мирисн, који су долазили и одлазили како су хтели, тако је и душа узалуд чезпула за тнм да лепо и мирно, у тихом лету, на лако залепршаним крилима једнога расположења буде понесена, али то не бејаху тице с крилима која. су могла носити: само перје п паперје, које је ветар вптлао пред собом, које падаше као снег па га нестајаше. Он покушаваше да представи себи њену слику, како је лежала на софи и разговарала с њиме, али му не пође за руком. Он ју је видео далеко тамо доле иа средњој алеји, видео ју је где седи са шеширом на глави и чита, држећп један велики бели лист у књизн међу ирстима у рукавици, сиремна да иреврне лист; видео ју је с вечери како се, после позоришта, нење у своја кола и како клима на њ главом кроз нрозор ; затим се кола кретоше, он гледаше за њима, а она одмицаху и одмицаху, и он их је пратио непрекидно очима; равнодушна лица прилажаху и разговараху с њиме, лица која он годинама није видео, па одмица-ху низ улицу, окретаху се и погледаху у њега — а кола јуре још непрекидно; он се пе могаше отреети кола, не могаше изазвати никакву другу слику. И баш кад је од пестрпљења био постао сасвим нервозан, тада се јави опо: жућкаста светлост, очп, уста, рука под брадом, тако јаспо као да је види у мраку пред собом. Како је само била лепа, како блага, па како чпста! Он ју је волео па јс клечао лред њом пун чежње, молио је као просјак крај њених погу за сву ту заносну лепоту: Сиђп к мени с твога престола! Будн моја роПкиња, метии себи. сама око врата ропски ланац, али не радн играчке; ја хоћу да иовучем за лаиац, у свима твојнм удовнма да буде послушности, ропскога духа да буде у твоме погледу. Ах, што не могу да те привијем себи каквпм л>убавним напитком! Пе, ие љубавпим ианитком, јер бп те ои приморао, а тп би се морала' безвољио покорити сили, а само ја хоћу да будем господар, п ја бпх примио твоју вољу кбја би иочпвала смрвљена у твојим понизно иснру-