Нова искра

— 122 —

женим рукама. Тн трсба да будеш моја краљица а ја твој роб, али моја робовска иога морала би стајати на твоме крал>евском потиљку. Што ја желим није безумље, јер ако то није женска љубав, да буде поносита и снажна и да се савија, онда је л.убан. у колико ја знам, слаба да иостојп и да влада. Он осећаше да оно што је у њеној души и што даваше њеној лепоти бујност, свежину, чулну мекоту, он неће моћи нривући к себи никад, да га она неће никад загрлити сјајним јунонским мишицама, да му пеће, опијена љубављу, заносни врат предати за вечна времена његовим пољупцнма. Он је добро увиђао да бп он могао у њој

задобити младу девојку, да ју је већ задобно, а она, у бујној лепоти, оссћала је — он је веровао у то поуздано — како се млађапа лепота, која је у њој била изумрла, покренула тајанствено у своме живоме гробу, те да га обгрли витким девојачким рукама, да га обасие бојажљиво иољунцнма са својих девојачких усана. Али таква не бејаше његова љубав. Он је волео само оно што се није дало задобити, волео је баш тај врат у свем његову топлом развитку и у злаћаном сјају под мрком косом. Он јецаше у љубавној чежњи и ломл.аше руке у боној немоћн, обави руке око једног дрвета, прислони образ уз опору кору па плакаше...

(нлставиии ск)

Цариград као центар моде у средњем веку Тодор Стефановић Виловски

(наотавак)

еки путник ио орнјенту нз XII нека сав се, тако рећи, губи у свом, иа јеврејском језику написаном, путоиису дивећи се византијском богаству. Овде, у првом међу градовима, вели Венијамин од Туделе, гомилају се сваке године дажбине грчкога царства; читаве високе куле до врха су пуне скупоцепе залихе: тешке свиле, скрлета н сувога злата. Говори се да Цариград плаћа своме суверену свакога дана по 20000 златника којн се прибпрају од дућана, мехапа и тргова, од персијских и мисирских, руских и угарских, талијанских н шпанских трговаца, што морем и сувпм долазе са свих страна у престопицу. Бројеви, које наводи Туделе, на сваки су начни претерани, али огшс свакидашњег живота у велпкоме царскоме граду, који ои овом приликом пружа читаоцима, несумњиво је драгоцен прилог ка позиавању опдашњпх цариградских културнихслика и прилика. По себи се разуме да је отменн сталеж патриција, из кога се доцније почела да развија као нека врста византијске аристокрације по угледу нагермапску Феудал. властелу, заузимао дворска и државна звања, и да се из њега одабирало чиновништво. Међу тим мн не смемо себн да замишљамо ово чпиовнпштво онаким, какво је било код Римљана за време царева. У Византији судворска звања била у псто време и државна звања, п тада ирви пут бирократски оргаиизоваио чиновништво, како јо тек у повије време заведепо у Европи по угледу па визаитијско, није имало ничега заједничког са римским чиновничким уређењем. Већ за владе маћедопске дипаотије замењени су стари републиканскн чиновнички називи

конзула, проконзула, преФекта и претора новима имепима. Служба на двору и по државним надлештвима (канцеларијама) била је организована строго бирократски. Титула: август, цезар и т. д. које су се обично иридавале царској својти, нестаде а заменише их полако титуле и достојаиства севастократа, панхниерсеваста и пропосеваста, којима се означаваху највиши дворски и државии положаји. Титула деспот или господар намењена је бнла првој личиости после цара, а давана је такође и моћним вазалима. Остала звања и положаји, ма да су били дворског порер:ла т. ј. постали везани и за царске церемоније на двору, били су у исто-време и државна звања, и овде на византпјском двору сусрећемо се први пут са прототипом церемонија и дворских чпнова, какви су доцније уведени и какви су се одомаћилп у Немачкој, Шпанији и Француској. Протовестијар је био први коморник, велики логотет канцелар, велнки доместик управљао је свом сувоземном војском, протостратор, што помагаше цару прп узјахивању, замењивао је овог велпког доместнка а стратопедарх као врховни судија у војсци заузимао је у исти мах и једап од велпкнх ноложаја па двору. Па челу царске гарде и телесне страже био је иротоспатар, а конетабл, великп хетернјар и аколит управљаху страном најамничком војоком састављеном од Нормана п Варежана. Поморска снла (Флота) била је под заповешћу великог војводе, а њега замењиваху велики друнгар и емир или адмпрал. Њихова звања и плате, ношња и титуле, њихови поздрави и ранг беху тачно обележени до пајмањпх ситница. Та читава војска од чиновника ирипадала је вишем сталежу п она је била елемеиат који се поред учптеља, про-