Нова искра

— Не знам, — одговори хакија, и хтједе се окренути. Полицај га ухвати :;а 1>уку. — Ама сад си кав'о да знаш, — рече. — Ништа ја нисам каз'о... Ништа ја не знам, — одговори хакија уиорно. — Лли, ако знаш, иријавићемо их суду. Хакија се исправи. — А ко ће судити ? — заггата. — Па... судци... — А ја хоћу да Алах суди, — одговори ха-

кија и показа на небо. — Ја кабулим само оно што се гори пресуди. Иа оде међу свијет,

Други дан опет је ишао по чаршији, носећи нов штап и нову ћупицу. Кад је наљегао поред мене, поздрави ме. И као да је нознао да ћу га запитати нешто, осмјехну се и узви обрвама, баш као и онда кад ми је говорио: »Још има добрих

људи!.. Њих треба чувати и старат' се за њих

« !

д 6 л в с и, и

У

Дунаву се стари град огледа: Опале куле, црна градска платна; У њему прошлост изумире бледа, Што к'о сан чили, отмена и златна. При заласку сунца и зора кад гране, Остављен, мрачан, у истом је ставу; Једино црне походе га вране И гракћу пропаст и срушену славу.

Садашњост и прошлост ту се гледе мрско, К'о варварске чете и борци што паше, Вранећи давно од најезде, дрско, Те хладне куле и зидине наШе. Присојима пустим сурог камењара Палацају, гмижу, сикћу љуте шарке ; Зигинама студен вегар доба стара Дува у дане прашњаве и жарке.

Ту не сија сунце, нит' се леје шире, Ту таласи тихо троше чврсте хриди. Сгари се дани са нама не мире, И агонија прошлости се види.

СимаПандуровић

О култивисању Лсгтог^

11. .Т. Одавић

(ПАОТАВАК)

им речима обраћа се Рескин онима који могу ма и за тренут посумњати, да је осећање Лепога, тамо где га има, пе само некакво налијативно средство за лечење каквог пролазног моралног и душевног зла и тешкоће, — но да је у исто време и најпоузданији покретач и ка савршенсгву људском, а и ка срећи и благостању међу л>удима. Застаните часом, одморите се и освестите се! као да хоће то да им каже. На крају скоро свију путева којима сге досада ппгли, иаишли

сте на препоне које вас још више море и растрзају. А зашто? Погледајте само боље: то нису препоне, тако су вам други људи казали и представили, други, чији су закључци о друштву и животу, и о човеку у опште, претрпели слом. Нису то никакве иреионе као што се вама чини; то су само визуалне халуцинације моралних и душевних мука ваших. Станите мало, одморите се и онда иогледајте поново око себе. Свбм неминовном крају иду сви : и они који круне носе, и они који тек хлеба имају, и бесни и скромни, и иаметни и ограничени. И све их, с истим осећајима индиФсрентности, прати пикад уморени