Нова искра

— 139 —

Кула УБутице Богдана

Њена сумња ишчезе, страх се умањи,, стегнуто срце као да се раскрави. Прибрано и смело рече: -— Нећу да се заклиње! — Не ремети мир и остави јеванђеље где је и било! и опет оштро рече судија. Али она не хтеде послушати и, место да учини као што судија рече, још јаче стеже јеванђеље на груди. — Нећу да се заклиње! узвикну она необуздано одлучна. — Хоћеш зар да ношто пото изгубиш парбу? упита је судија још оштрије. — Ја повлачим своју тужбу ! узвикну громко. Нећу да га нагоним на заклетву. — Не вичи тако! рече јој судија. Јеси ли полудела ? Она покуша да се примири. Осећала је и сама како некако неприродно виче. Судија је, нема сумње, мислио да је полудела, јер све што треба да каже, не уме да изговори тихим гласом, него све некако виче на сав глас. Још једном покуша борбу са самом собом, да би се ма колико утишала. Успела је. Поче говорити озбиљно, гласно и развлачећи, гледајући судију право у очи. — Ја повлачим своју тужбу. Он је — отац мога детета! Ја га још волим! Нећу да се лажно заклиње! Стоји пред столом сасвим одлучна а очију не скида са судије. Судија седи, положио је обе

руке на сто, и посматра је дуго, дуго... Све што у њему рђаво беше — ишчезе, изгуби се. Његово ужирено и грубо лице неприметно се претвори у израз жив и пун учептћа. »Гледај само — мислио је судија — гледај само, чега све има у овом нашем народу! Ко да се не хвали таквим народом, кад и у најнижим слојевима још има оволико љубави !« У један мах осети како му се очи пуне сузама; постиде се и погледа по дворницн да ли ко није приметио шта бива с њим. Али место тога, виде како су се и писари и слуга и сви присутници загледали у лице несрећне девојке која је још вазда држала снажно пригрљено јеванђеље. Видео је на свима тим лицима радост, као да су угледали нешто ретко дивно, нешто дубоко ганутљиво. Судија није могао ни речи проговорити и ако је била овладала мртва тишина. Све беше онемело пред сликом коју су, рекао бих, једино и очекивали. Најзад, судија спусти поглед на оптуженога. Он је стајао оборене главе, не подижући очију. Судија се окрете јадној девојци: — Нека буде као што желиш! — Тужитељка одустаје од тужбе! рече иротоколисту који беше поред њега. Оптужени се покрете као да би хтео нешто рећи. — Шта? Шта? упита судија. Желите ли да што кажете? Оптужени још ниже обори главу и само промуца: — А... не... Нека буде како је решено... Судија остаде још неколико тренутака за столом, а затим, одгурнувши сто од себе, устаде и ириступи тужитељки. —- Хвала ти! рече и пружи јој руку. Она тек сада спусти јеванђеље на сто, и заплака... Сузе је и опет брисала оиим истим рупцем везаним у неколико чворова. —- Хвала ти! рече јој опет судија и са пуно иоштовања стеже јој руку, као да то није била обична рука, већ нешто много више, нешто врло скупоцено. — Превео с.