Нова искра

— 149 —

Срећко Млголић Голема невоља

пе могу пронаћи, у променљивој бееконачности :^а хил,адоструким јединством. Ох, благи Боже! Па он је имао снагу која се могла уиотребити, таква каква је, та он је био Аллдин; није било ничега ту гато је он непосредно из облака дохватио, већ му то бејаше пало на турбан. И сад настаде једно срећно време за Нилса. Срећно нреме када силна моторна снага развића издиже човек изнад мртвих тачака у његовој природи, када у човеку све расте тако да се човек, у изобиљу своје снаге, раменима одупире о брегове, ако мора бити, и одважно продужује рад на Вавилонској кули која треба да допре до иеба, али од које не буде ништа друго до само бедан патрљак од колоса на коме човек за време целога свога осталога живота подиже очајне мале куле и необичне доксате. Све је било као измењено; природа, способност, рад дотицали су се као моторни точкови на машини. Није било говора о томе да се застане и ужива у уметности, јер што се урадило то се већ поново одбацило; за време рада он је био већ измакао даље. Стварале су се само стеиенице које су водиле на више циљу или који је све даље одмицао, само одређени путеви на

које^се већ било заборавило још док су одјекивали од његових корака. Ну докле су га пова снага и пове мисли водиле већој зрелости и вишем гледишту, он се све вигпе и више осамљивагае. Један по један од нолитичких пријатеља и другова отпадали су; мало ио мало па се више ннје могао онако иитересовати за њих као некада, јер му је сваким даном бивало све теже и теже, да види неку приметну разлику између ових људи из опозиције и већине, којој су они оионирали. У његовим очима све се то слило у огромну, мрску гомилу од досаде. Шта је било то шго су они писали кад су иозивали на наиад ? Песимистичне песме о томе да су пси вернији од људи, и да су робијаши често пута честитији од оиих гато се слободно крећу; речите оде о одликама зелене гауме и тамне ледине иснред прашњавих варогаи; приче о сељачким врлинама и пороцима богаташким; о крви ириродној и бледилу цивилизације; комедије о лудости старачкој и већем праву омладине. Како су се с малим задовољавали кад су писали! Па онда су били ииак бол.и кад су зборили међу четири сигуриа зида. 11е, кад он буде једном готов, оида ће то да буде музика, — с трубама.... Па ни са старим пријатељима није бпо више као некада. Нарочито не с Фритјофом. Овај је, наиме, био иозитивна природа п имао добру главу за системе и широка илећа за догме; бејагае читао много Хајберга иа је све то сматрао као јеванђеље и не слутећи да су они систематичари врло иаметни л>уди, којп своје системе стварају према својим делима а ие своја дела по својим системима. Тако му је то да млади људи, који западну у круг каквог система, иостају лако догматичари, на основу похвалне љубави коју омладина има, у већини случајева, према готовим приликама, за оно гато је стално и апсолутно. Ако би човек тим начином догаао до иотнуне истине, до једине праве истине, онда му се не би могло оиростити ако би је задржао само за себе и пустио своје мање срећне савременике да иду својим путем који је погрегаан, у место да их води и ноучава, умесго да њихове необуздане нагоие с љубазном немилосрдногаћу сузбија и зауставља и љубазно али снажно прикљегати уза зид и покаже им којим путем мора поћи њихово развиће како би нам се једном, и ако доцкан, као методички редови могли захвалити на труду који смо имали с њима. Нилс је имао истина обичај рећи да нигата толико не цени као критику; али је он ценио још више дивљење и никако се није могао помирити с тиме да иусти да га ФритјоФ критикује, он, кога је он свакад сматрао као свога роба и који је одиста свакад био усхићен што ће носити ливреју његових назора и уверења. А сад, гле, ето га где је дошао па хоће да у маскарадном оделу једнога адвоката изиграва то исто! Тако што морало се наравно сузбити, и Нилс је најпре