Нова искра

— 152 —

надала да ће живот за тебе бити велик и богат и да ћеш ићи сјајним путевима — стећи славе... све. Него, не, не то; само то да би требало и ти да узмеш учешћа у борби за све што је највеће, ја не знам како, али већ сам била сита свакидашњег живота и свакидашњих циљева. Разумеш ли ме ? — Ти си хтела да будем дете које срећа прати, мајчице, онако један од оних који не вуку јарам с осталима, који има своје нарочито небо да може постати блажен али исто тако и своје нарочито место за проклетство. — Је ли, требало је да на лађи буде цвећа, пуно цвећа како би га добацивали бедноме свету; али лађа не дође, и Нилс и његова мајка остадоше сиротани, је ли ? — Јесам ли ти на жао учинила, драги сине? Та то су били само снови; не замери. Нилс ћуташе дуго; стидео се онога што је хтео рећи. — Мајко, — рече он, — ми нисмо тако сиромашни као што ти мислиш. — Једнога дана лађа ће ииак доћи... Да хоћеш и само да верујеш у то или у мене... Мајко, ја сам песник одиста — свом својом душом. Немој мислити да су то детињски снови или снови сујете. Кад би ти могла осећати како ја то кажем, са коликим захвалним поносом на оно што је најбоље у мени, с коликом понизном радошћу због тога што је то тако, — далеко од свега што је лично, од сваке охолости, — онда би ти веровала у то онако као што је моја усрдна жеља, да ти верујеш у то. Ох ти мила, мила мајко! ја ћу се борити за оно што је највеће, и ја ти обећавам да нећу никад стукнути да ћу бити ваздан веран себи и ономе што имам; ја ћу бити задовољан, мајко, оним што је најбоље и нећу тражити ништа више преко тога, нећу да компонујем хармонију. Будем ли осетио да се не да одржати оно што сам ја створио, или чујем ли да је гдегод напрсло или напукло — онда поново с тиме у тигањ за растапање — ие би ли испало само што је најбоље од свега што ја умем да створим. Нојмиш лн да ја морам то обећати? Захвалност за свеколико моје богатство нагони ме на то обећање, и ти га мораш примити, и биће злочин према теби и према ономе што је најузвишеније, ако икада будем невера. Јер, теби имам да захвалим што моја душа тежи тако високо. Зар нису твоји снови, твоја чежња и нагнали моје подобности да се развију и зар ме нису твоје симпатије, твоја жудња за лепотом, никад не засићена, посветили ономе што треба да буде дело мога живота? Госпођа Лине плакаше тихо. Осећала је да је од превелике среће пребледела. Она спусти благо обе руке на главу свога сина, а он их принесе с пуно љубави уснама и пољуби. — Ти си ме учинио таке срећном, Нилсе... Сад мој живот није ипак био један једини, дуги, бескорисни уздах; ти си ишао напред, онако како сам се ја у души надала и снивала, ох Боже,

тако често снивала. — Па ипак се с радошћу меша и велика туга, јер, Нилсе, што се моја најмилија жеља, жеља толиких година баш сад хоће да оствари... то се јавља само онда кад човек нема још дуго да живи. •— Ти несмеш тако говорити, не смеш, све је добро; ти ћеш бити сваким даном све снажнија, је ли, мајчице? — Ја тако нерадо умирем, — уздахну она предасе. — Знаш ли на шта сам мнслила за време бесаних ноћи, кад се смрт тако страховито бејаше примакла?... Шта ми је било од свега најтеже ? Што има толико лепога и великога тамо напољу у свету, од чега ми се ваља растати, а нисам то видела. Мислила сам на тисућу, тисућу душа које су доживеле радост, којима је дато да могу расти; али за мене то није постојало, и кад моја душа буде, на ломним крилима, јадно полетела одавде, она неће понети са собом од све рфасоте свога завичаја никакав злаћани реФлекс у сјајној успомени ; та она је чучала само у заиећку и желшо ослушкивала бајке о чудној земљи. Нилсе, нико не може да појми како је то неисказан јад лежати тако у загушљивом сутону болесничке собе па се у својој грозничавој Фантазији борити да би се изазвала слика о леиоти непознатих крајева. Помишл,ала сам на снегом покринене алписке висове над затворено плавим језерима, на јасне и блиставе реке под виноградима, и на опружене брегове на којима су се уздизале развалине над шумама, па чак и на високе дворнице и мермерне богове па то све никад не моћи достићи, одрећи се за навек свега тога, те да после још једном изнова започнемо јер је било тако бескрајно тешко рећи збогом, не узевши ни најмање удела у томе... Ох Боже, Нилсе, тежити свом душом тако за тим, а овамо осећати како се примиче праг од другога света све то ближе, стајати на прагу па гледати за собом тако жудио, а овамо те незадржано гурају за врата куда човека не вуче и не гони никаква, никаква чежња!... Нилсе, упеси и мене у твоје мисли, сине мој, ако једнога дана будеш узео удела у свој оној красоти коју ја нећу видети никада, никада. Она плакаше. Иилс покуша да је утеши. Градио је смеле планове како ће се за кратко време, кад буде сасвим оздравила, кренути заједно на пут; он ће поћи у варош да се разговори с лекаром о путу, и он је био уверен да ће се он сложити с њиме да је то најбоље што се може учинити. Тако је већ урадио овај и онај па се због саме промене опоравио; промена је толико много помогла. Он стаде разлагати сасвим оппшрно куда мисли да треба путовати, говораше о томе како ће је лепо опремити, које ће кратке туре најпре учинити; како ће драгоцен дневник водити, како ће скретати своју пажњу и на најнезнатније ствари, како ће дивно бити најнеобичније ствари јести на најлепшим местима, и како ће у почетку љуто грешити у граматици. Тако је он зборио не само тога вечера но и сутра дан. Он се не бејаше заморио, а и она